Povežite se sa nama

Moj život u koroni

OLJA RAIČEVIĆ KNEŽEVIĆ ZA LUČU: Sada si tu i sada je ovako, pandemija nam je ukrala planove

Objavljeno

-

Podijeli ovo na društvenim mrežama
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter

Gužvali smo se, mjesecima, s maskama nepravilno nataknutim na lice, po ulazima popucalih, nakrivljenih starih zgrada, dogovarajući se s majstorima oko dimnjaka, tople vode, novih bojlera, knaufa, farbanja, poboljšanja statike. Dojučerašnja naša skloništa u kojima smo se sakrivali od korone, sada su nam se noću kezila svojim pukotinama

Za Luču piše: Olja Raičević Knežević, spisateljica

Svi smo malo pognuli glavu. Neki ne bi to da priznaju. Političari mi padaju na pamet. I njima je prvo klonula glava, razrogačile im se oči.Svi smo bili zatečeni.

Ono što smo pisali za objavljivanje, ono što su izjavljivali za snimanje – sve je bilo lažno, iz navike, iz inata. Laž i inat nastavili su se i u pandemiji. To su prave bubašvabe.

Taman lijepo, zaključivali smo, svijetu je trebala ova korona. Sad ću ja da se taman umirim kući i završim ono…

Selebritiji su nam iz svojih soba i bašti poručivali da smo svi na istome; da ćemo svi iz ovoga nešto naučiti. Vidjeli smo koliko su dosadni. Ajde, sunčajte se vi pored bazena, htjeli smo im poručiti, i – ne brinite, ne očekujemo od vas neko čudo. Relax.

Pa smo se divili povratku divljači na puste gradske trgove, i povratku delfina u Veneciju. Nikad ljepši zalasci sunca, objavljivali smo ih uz komentare s uzvičnicima. Priroda se vraća kući! Nepobjediva priroda! Sve tako nekako.

Dolazilo je prvo pandemijsko proljeće, hodala sam od Gundulićeve, kroz Dežmanov prolaz do garaže Tuškanac, u ušima mi Return to Innocence: nemoj se plašiti biti slaba, ne budi ponosna jer misliš da si jaka, samo pogledaj u svoje srce, prijateljice moja, biće to povratak sebi, povratak nevinosti. Uživala sam, tako sama s muzikom koju sam osjećala kao i majku zemlju koja je odlučila rastjerati gužvu i uvesti red u ovaj haos, paziti na sebe. Odlično mi je ovo s lockdownom. Tih sam noći vozila po praznom Zagrebu, zato sam išla do garaže Tuškanac, tamo mi je bio parkiran auto. Bila sam sama na cesti i dok sam hodala i dok sam vozila. Prvi su lockdown svi ozbiljno shvatili. Meni je ovo skroz u skladu s mojoj prirodom, govorila sam ljudima preko telefona, a možda i objavljivala. Ja sam postala introvert. Mene ta ispijanja kafe i sjedenje po terasama kafića užasno iscrpljuju. Poslije moram satima biti sama u svojoj sobi, da se obnovim.

Ali. Počela su se profilisati iskustva. Nije više svuda bilo isto.

Uz svako iskustvo sada treba navesti lokaciju. Pa i mikrolokaciju. Evo: Zagreb, centar grada.

Treba navesti još detalja: datume, godišta, profesiju, bračno stanje.

Moje je: nedugo nakon što sam zaključila da novi život žene počinje poslije pedesete. I niko mi nije rekao suprotno. Došlo je vrijeme da se ne prepiremo nego budemo jedna drugoj podrška. Da! Novi život žene počinje poslije pedesete! U pravu si. Sad, čim prođe ova glupa pandemija, idemo zajedno na puteve, prvo ćemo u Rim – koji smo već i bile uplatile, odredile da idemo krajem marta. Nema veze, pomjerićemo. Idemo čim prođe glupa korona. Jedna od nas rekla je: meni je super ova korona,muž radi od kuće, a ja ne mogu, ja moram na posao, tako da on ostaje s djecom, a ja se izvukoh.

Datumi, rekla sam. 22.03.2020. Mikrolokacija: Zagreb, centar.

Potres, oni kažu. Ne zemljotres. Mislila sam da sam svoju dozu zemljotresa dobila 1979 u Titogradu. Hvala, i više nego dovoljno. Kad su mi Zagrepčanke pričale da će se u Zagrebu dogoditi veliki potres, priznajem, smijala sam se tome u sebi. One meni o potresima, a ja se sjećam sedmice po Rihterovoj.

Zagrebački je potres meni bio još gori jer sam bila ovoga puta ja majka, s djetetom u staroj zgradi, ispod krova na koji je pao dimnjak sa susjednog Glazbenog zavoda. Ovaj je potres svu priču o pandemiji učinio smiješnom. Jer, svi smo istrčali iz stanova, u koje nas je vratio snijeg. Pa šta je sledeće?, pitali smo nebo. Potop? Da, bilo je i toga. Zgrade su bile ranjene i na krovovima i u podrumima. Gužvali smo se, mjesecima,s maskama nepravilno nataknutim na lice, po ulazima popucalih, nakrivljenih starih zgrada, dogovarajući se s majstorima oko dimnjaka, tople vode, novih bojlera, knaufa, farbanja, poboljšanja statike. Dojučerašnja naša skloništa u kojima smo se sakrivali od korone, sada su nam se noću kezila svojim pukotinama.

Život je proticao istovremeno sporo i prebrzo.

Satovi su dugo stajali na 14:30, recimo. A onda bi za pet minuta dan bio završen i pala bi noć u kojoj je bilo teško zaspati. Zgrade su se ljuljale od prolaska malog Woltovog motora, raznositelja narudžbi. U noći, satovi nikako da se pomjere sa 02:30.

Takođe, sve je navodno bilo isto svuda u svijetu, a istovremeno su se događale velike promjene u društvu.

Neću nikada pisati o pandemiji i potresu, zaključila sam tako jedne noći, u tom zaustavljenom času. Pisaću o radosti života. Evo, ne tražim mnogo, rekla sam mraku. Ne mora moj život spektakularno početi poslije pedesete; biću i dalje tu za svoju djecu, koliko god treba. Vidi ovo, koliko imam nepotrebnih misli i stvari. Guše me, gdje ću ja sa svim tim jednom kada… Jednom kada- šta? Nema više pravljenja planova. Sada si tu i sada je ovako.

Ponekad sam, kao mala, spavala kod babe i dede. Spavala bih tada između njih dvoje, na sredini, gdje su se spajala dva madraca, i gdje bi baba uvukla urolano Ambasador ćebe da mi bude udobnije. Mislim da bi cijela ova scena sada bila negledljiva čak i na ekranu, na nju bi se upozorilo, ali ja sam se osjećala tako sigurnom između njih dvoje. Nisam se plašila ni kad je deda uzvikivao nerazumljive riječi i grčio se u snu.

Baba, šta mu je?

Pusti ga, sanja rat.

Za nekoliko sam godina postala, kao, pametnija, pa sam otvoreno pitala dedu: Misliš li ti stalno o ratu preko dana pa ga uveče sanjaš?

Ja? Iznenadio se. Ne mislim bogomi, rekao je. Ja najviše volim da sam s unucima i kad mi dođete o čemu bih drugome mislio nego uživao tu, s vama?

Mnogi su mi ljudi, od čije sam mudrosti htjela džabe za sebe da uzmem djelić, i koje sam, stoga, pitala nešto kao „U čemu je tajna, u čemu je stvar?“ odgovorili isto to što i deda tada, davno.

Stvar je samo u tome da sada budeš tu.

priredila: K.V.

Podijeli ovo na društvenim mrežama
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter
1 Komentar
Prijava
Notifikacija
guest
1 Komentar
Najstariji
Najnoviji Najviše glasova
Inline reakcije
Prokomentarišite i vi
Sami smo sebe okupirali
Sami smo sebe okupirali
03.06.2021. 09:33

DEDA ??? A kako „deda“
Pa se čudimo što nas je snašlo ovo

Sponzor

Najčitanije