Ruski nacionalizam i prizivanje nuklearne katastrofe kao bjekstvo iz sopstvenog besmisla

Piše: Vlatko Sekulović

Politika bezbednosti neodvojiva je od kulturnih konstrukata i identiteta koji definišu naše strahove, pretnje, rizike i izazove. Definicije identiteta, prema Piteru Kacenštajnu, koje razlikuju sopstvo od drugoga impliciraju definicije pretnje i interesa i imaju jak uticaj na politike nacionalne bezbednosti. Ernest Beker je istakao egzistencijalističko shvatanje ljudskog bića kao večnog taoca straha od smrti, a još više straha od beznačajne smrti, te značaj identiteta kao odbrane od ovog straha. Oto Rank je svaku ideologiju definisao kao ideologiju besmrtnosti, sistem smisla i vrednosti koji našem neminovno konačnom životu daje značaj. Prema Ranku orijentacija čoveka mora biti uvek transcedentna u odnosu na svoje telo, zasnovana na zdravom potiskivanju i usmerena prema eksplicitnim ideologijama besmrtnosti, mitovima herojske transcedentnosti, u kojoj identitetska šema ima svoj značaj uspostavljanja održivog sopstva u uslovima neminovne konačnosti.

U slučaju da primenimo ove tri teorije na sadašnji trenutak i invaziju Rusije na Ukrajinu nameću se određeni zaključci. Definicija „sopstva“ koju danas ima Rusija, podrazumevajući pod tim dominantne definicije iznete u javnosti od strane političkog i vojnog rukovodstva, predstavlja veoma čudnu mešavinu koja koristi različite pojmove kao ključne, ali ipak etnički identitet izražen kroz državu čini se kao dominantan. Međutim, ono što je takođe bitno, pored samodefinisanja, jesu stavovi i značaj definisanja drugoga kao načina razlikovanja „sopstva“. Mislioci poput Aleksandra Dugina, svojevrsnog ruskog pandana američkom Stivu Benonu, definišu Zapad kao zlo i degenerisanu mešavinu naroda koja predstavlja opasnost po jedinu „izabranu“ naciju pravog izraza „božje“ pravoslavne volje izražene kroz Rusiju kao državu. Dugin, drugim rečima, sakralizuje rusku naciju što znači da je njegova ideologija nacionalizam. Imajući u vidu značaj navednog Dugina u ruskim intelektualnim krugovima može se zaključiti da nacionalizam preti da postane, ako već to i nije, dominantna ideologija koja definiše politiku ruske nacionalne bezbednosti.

Ovo duginovsko shvatanje sopstva značajno se razlikuje od „sopstva“ Sovjetskog Saveza. Osnovna razlika leži u tome što je ipak, uz sve deformacije i zloupotrebe, u korenu sovjetskog marksizma čovečanstvo, humanistički optimizam, ljudsko biće i njegova sreća i blagostanje. Svest o opasnosti od upotrebe nuklearnog oružja i nestanku čovečanstva bila je svojstvena sovjetskom rukovodstvu, jer u suprotnom se Detant, kontrola naoružanja, i na kraju Gorbačov i perestrojka ne bi nikada desili. Ideologiji ruskog nacionalizma je pak etnicitet referentna kategorija, bez obzira što se poziva na državu i krije iza „maćuške“ Rusije. Ideologija besmrtnosti sovjeta bila je makar deklarativno, oslonjena na značaju čoveka, jednakosti i ravnopravnosti ljudskih bića bez obzira na rasnu, etničku ili versku pripadnost, posebnu ulogu radničke klase kao prosvetiteljskog aktera uz značajan otklon od religije kao „opijuma“ za narod. Ruski nacionalizam XXI veka je sve samo ne to, oslonac je na etničkoj grupi definisanoj pravoslavljem, superiornosti „nacionalnog ruskog društva“ u donosu na druga društva, „mesijanski“ karakter ruske države kao „izabrane“ države, smrt i biranje nacionalnog „carstva nebeskog“ umesto liberalnog i/ili komunističkog „carstva zemaljskog“.

Distanciranje od sovjetske ideologije koja je držala na okupu ne samo bivši Sovjetski Savez već i Rusku Federaciju, uviđa se u Putinovom govoru kojim je najavio invaziju na Ukrajinu. On je ovu državu definisao kao tvorevinu boljševika, veštačku državu i narod, što znači da sve to Rusija nije. U tom kontekstu bilo kakva optužba za nacionalizam Ukrajinaca, kojeg nesumnjivo ima, gubi na kredibilitetetu, jer je izrečena sa pozicija nacionalizma. Nešto slično se desilo i u odnosu srpskog nacionalizma prema Hrvatskoj 90tih godina prošlog veka i imalo je svoj krajnji ishod u gubitku integriteta i suvereniteta Srbije nad delom svoje teritorije. Istovetan proces se može pretpostaviti i u slučaju Ruske Federacije. Navodna odbrana ruske nacionalne manjine i bezbednosti Ruske Federacije preti da ima kao svoju krajnju posledicu, ne samo usled ogromnih ljudskih i ekonomskih žrtava, već i zbog dodatnog slabljenja poverenja u ideju o državi, raspad ove izuzetno složene države. RF kao zajednica sadruštvenosti počiva na krhkom poverenju između različitih etničkih, verskih i interesnih grupa, na veoma velikom prostoru organizovanom institucijama osamdesetidve federalne jedinice. Ljudske i materijalne žrtve mogu dovesti do potpunog kraha međuljudskog poverenja, što će dodatno oslabiti institucije ruske države koje će potom neminovno jačati upotrebu sile kao pribežištu od manjka autoriteta u svesti ljudi i istovremeno garancije fizičkog opstanka njenih dužnosnika.

U svojoj percepciji pretnji i opasnosti rusko rukovodstvo napore Zapada, EU i SAD, usmerenu ka podršci Ukrajini, definiše kao neprihvatljivu intervenciju zapadnih sila poput one u ruskom građanskom ratu dvadesetih godina XX veka. Ova tvrdnja možda i nije bez osnova, u smislu da su oholost Zapada i hronična bolećivost prema desnim ideologijama decenijama unatrag davale podsticaj nacionalističkoj definiciji ruskog identiteta i drugih nacionalnih identiteta na post-sovjetskom prostoru. Šta više uskraćivanje sigurnosti Rusiji, sprdanje sa davnim diskretnim predlogom Putina Klintonu da Rusija postane deo transformisanog NATO-a, obećanja o neširenju NATO, ili princip „bezbednost za jednu, bezbednost za sve“ predstavljaju ne samo izigrana obećanja, već istovremeno i podrivanje samopoštovanja i samovrednovanja koji su negativno uticali na šire prihvatanje liberalne definicije ruskog identiteta.

Dogmatizacija ekskluzivnog suvereniteta je dodatno erodirala međusobno poverenje između Zapada i Rusije prizivajući strah asociranog sa prethodnim traumama, posebno Drugog svetskog rata, a koji prevazilazi logiku i racionalnost. Time je proširen mentalni prostor ideologiji koja počiva na strahu i daje suštinsku ulogu smrti, nacionalizmu, u ruskom društvu i na čitavom post-sovjetskom prostoru. U tom ideološkom kontekstu, Putin je sebe opisao u metafori o pacovu sateranom u ćošak, a paranoidna priroda ruskog, kao i svakog drugog nacionalizma, izrazila je sav svoj potencijal. Nedostatak ili nepriznavanje značaja, neuvažavanja tuđih strahova i dogmatska ukrajinska primena suvereniteta, su sigurno neki od faktora koji su doveli do toga da se Putin, sadašnje rusko vojno i političko rukovodstvo („ruski narod“) osete beznačajnim, da njihovi životi, a posebno smrt, nemaju smisla ako se završe beznačajnom smrću, stvarnom ili izmaštanom, Ruske Federacije. Sličan primer sociopsiholoških mehanizama postojao je i u vreme pred raspad Jugoslavije gde je „superiorni odnos“ slovenačkih, „građanskih“, nacionalista prema drugima pod parolom „primitivni južnjaci“, ubrzo dobio svoj odgovor u jezivom pokliču Slobodana Miloševića „ako ne umemo da radimo, umemo da se bijemo“.

Ličnost Putina i njegovi strahovi su naprasno postali predmet interesovanja SAD i Zapada, te je tako kongresmen Rubio nedavno izjavio da to nije isti čovek od pre pet godina. Bajden, koji je jedini uporno najavljivao invaziju, uz podsmeh njegovih saveznika, a naravno i Putina kome je bilo u interesu da diskredituje američkog predsednika, u jednom trenutku došao je do zaključka da je Putin doneo odluku. U svetlu Bekerove teorije, moguće je da se ova odluka ne odnosi samo na Ukrajinu, već na svrhu ličnog postojanja Putina, na sve što je do tada uradio i stvorio, vezujući smisao sopstvenog života za Rusku Federaciju, ako je već „izgubio“ SSSR. Šta će on predstavljati ako Rusija nestane? – pitanje je koje je Putin sebi navodno nedavno postavio. U tom stanju duha sve koncepcije o posledicama konvencionalnog sukoba, ekonomsko nazadovanje, raspad institucija, nepoštovanje ljudskih prava, zločini protiv čovečnosti, gube na smislu pred nuklearnom apokalipsom, konačnog kraja u kom, paradoksalno, besmislena smrt pojedinca nalazi „herojsku transcedentnost“ i smisao u nestanku čovečanstva.

Nova realnost stvorena 24. februara 2022. godine imaće svoju dinamiku, od izglednih vojnih sukoba između NATO jedinica i jedinica RF usled isporuke oružja Ukrajini, dizanju tenzija svuda gde je to moguće, uključujući i na Balkanu, do uspostavljanja nove Gvozdene zavese u Evropi i poremećaja poretka Ujedinjenih nacija. Razlog tome je što i je i liberalizam ideologija besmrtnosti, te rukovodstva SAD i EU ne mogu i ne smeju, odustati od vrednosti koje ova ideologija zastupa, prvenstveno od inherentne vrednosti ljudskog bića, što je na kraju i ključna hrišćanska vrednost ako nekome tako odgovara. Očigledno je da ovako sukobljene strane ne mogu obnoviti kakvo-takvo poverenje u dogledno vreme, kao i da nije moguć poraz jedne od strana usled neminovnosti nuklearne apokalipse.

U tom kontekstu treće zemlje, a posebno Kina, mogu predstavljati uverljivog garanta obema stranama, pod uslovom da ova ne potpadne pod doktrinu koju je Mao Cedung svojevremeno promovisao „neka tri milijarde ljudi pogine, preostala će živeti u komunizmu“. Utilitaristički posmatrano, Srbija i Srbi u regionu u ovom novom scenariju trenutno nema drugog izbora no da daje na značaju i jednoj i drugoj strani, koliko god to delovalo kontradiktorno i kao sedenje na dve stolice, jer se nalazi iza nove linije fronta i izuzetno je ranjiva na uticaje obe sukobljene strane. Ipak, krajnja odrednica politike nacionalne bezbednosti mora biti činjenica da je glavni garant sigurnosti pripadnika srpskog i drugih naroda u regionu NATO, a ne Rusija, ne samo zbog vrednosti koje zastupa, već i zbog vojne sile na terenu. Istovremeno ovaj stav ne sme podrazumevati potcenjivanje iracionalnosti srpskih nacionalista koji se morbidno naslađuju prizivajući nuklearnu katastrofu kao bekstvu iz sopstvenog besmisla. Međutim, Rusija zbog srpskih nacionalista neće upotrebiti nuklearno oružje, jer opstanak Rusije, u viziji sveta ruskih nacionalista, ne zavisi od neutralnosti ili opstanka Srbije ili srpskog naroda.