KAKO JE KRAJEM 19. VIJEKA EPISKOP MELENTIJE POKRSTIO ROME U TIMOČKOM KRAJU

Međutim, i dok su Srbijom Turci vladali muhamedanska među Ciganima držala u onoliko u koliko su Cigani u opšte veri odati. Ali od kad su se Turci 1830. počeli iz Srbije iseljavati, turskoga življa ostajaše samo po varošima još po vrlo malo, dok 1862 god. i toga sasvim ne nestade. Od toga doba vera muhamedanska među Ciganima ostade samo po imenu, jer ne beše u Srbiji više ni džamija, ni odža, niti ičega što bi ih koliko toliko u islamu održavalo. Verski obredi utrnuše, ugasiše se i zaboraviše se među Ciganima Srbije. Muhamedanstvo osta među Ciganima samo u uspomeni, a inače ne pripadahu ni jednoj veri. Ni prilikom rođenja, ni praznika, ni bolesti, ni smrti oni ne imađahu ničega muhamedanskoga. Poneki u takim prilikama podražavahu Srbima, te uzimahu za decu, kad se rode, vodice od sveštenika, mešahu kolač o slavama kao i hrišćani, ali to beše sve. Oni se rađahu i umirahu bez ikakavih verskih obreda. Njih niko nije beležio u protokole rođenih i umrlih, jer u tim prilikama sveštenik, kome to beleženje pada u dužnost, nema nikakvoga učešća. Mrtvace sahranjivahu dosta nalik na Turke, ali bez odže i bez molitve. Jednom reči nikakve vere ne behu. Takvu veru neki Cigani nazivaju svojom faraonskom (!) verom.

Takvo stanje vere u Cigana dalo je povoda Njegovom preosveštenstvu Episkopu Timočkom Gospodinu Melentiju da 30. januara 1892 god. izda poverljivu naredbu, da se nastoji, da se Cigani ‘bezverci’ u timočkoj eparhiji prevode u pravoslavlje.

U pismo od 4. aprila 1902 god. kojim mi je Njegovo Preosveštenstvo izvolelo odgovoriti na pitanje o razlozima koji su ga rukovodili, da pokrštava Cigane, stoji:

“Videvši da ovakvih bezveraca ima dosta, kao i to da se čitava trećina istih, – po odelu, običajima i načinu života – malo razlikuju od Srba, a pri tom imajući u vidu da nam je kao arhijereju dužnost da se staramo o spasenju duša ljudskih, tvrdo se rešismo da zamisao o prekrštavanju bezveraca pokrenemo i da na svaki način ostvarimo, što smo u mnogome i postigli”. “Statistički pregled Cigana prema knjizi u kojoj se vode ovakav je za timočku eparhiju: od 1892-1895 god. pokrstilo se 1145 muških i 1077 ženskih. Svega dakle 2222 duše; a od 1895-1901 god. pokrstilo se 45 muških i 42 ženske. Svega 87 duša.” Naredbu o pokrštavanju primili su Cigani različito “negde dragovoljno, a negde ne. Ali čim je prvo pokrštenje izvršeno, odmah je većina bila željna da pokrštenje primi. Bilo je i takvih koji su se jako odupirali, i to u Boljevcu i Soko Banji – naročito neki bogataši – no docnije su i oni popustili i pokrstili se.” “Hrišćanske dužnosti većina danas ispunjava dosta dobro, no ima i takvih, koji još ne mogu da se otresu svojih starih navika i da se sažive sa hrišćanskim pojmovima o veri i moralu”.

Na portalu BiznisCG sam 29. januara objavio tekst “Rus Pavel Rovinski 1868/69 o mješavini raznih naroda koji su naselili Srbiju, a potom ućerani u srpstvo” u kome sam pokazao razne izvore i pisanje vrhunskih istoričara o tome kako je prazna Srbija od druge četvrtine 18. vijeka naseljavana etničkim grupama sa svih strana Balkana i kako su u Srbiji svi posrbljavani.

I episkop timočki Melentije Vujić (1857-1921) je, kao što vidimo, dao svoj doprinos.