KAKO SU NASTAJALI NEZAVISNI MEDIJI (2): Perović Koprivici: I ti si  učestvovao  u mom infarktu; Koprivica Peroviću: Zahvaljujem  se na prijetnjama i intrigama

Finansiranje medija u Crnoj Gori koji nose prefiks „nezavisni“, težak je i bolan proces. Prvi nezavisni list osnovan u modernoj Crnoj Gori nakon uvođenja višestranačja, bio je dvonedjeljnik „Krug“ (jul 1990.). Potom je osnovan „Monitor“ (oktobar 1990.), kasnije dnevni list „Vijesti“ (1997.). Potom „Dan“ (1998.).

I tako sve do današnjih dana, kada imamo pluralizam medija. Osnivanje, a pogotovo finansiranje tih medija, pratile su brojne kontroverze. Ko stoji iza njih, kako se finansiraju, ko se od njih obogatio, a ko ostao „kratkih rukava“.

Portal Luča u nekoliko nastavaka, objaviće izvode iz knjige novinara Veseljka Koprivice koji je javnosti prezentovao prepisku Stanislava – Ćana Koprivice, biznismena i velikog dobrotvora, sa Miodragom Perovićem, jednim od osnivača „Monitora“. Pisma datiraju s početka novog milenijuma, a u njima su primjetne prve čarke i nesporazumi vezani za vlasništvo i „prvoboračke“ zasluge.

Miodrag Perović Ćanu Koprivici: I ti si  učestvovao  u mom infarktu

Dragi Ćano,

Nemoj da se ljutiš, ja te neću lišiti mogućnosti da ostvariš svoja prava. Pišem ti smatrajući svojom obavezom, prije svega prema tebi samom, da ti kažem kako tvoje potonje stanovnište izgleda odavde, i koje posljedice može imati ako ostaneš pri njemu.

Bilješke o našem razgovoru koje smo vodili u tvom stanu u Beogradu 17. 12. 1998. pokazuju:

a) da si bio zadovoljan što si u impresumu lista upisan kao utemeljivač i da si na početku razgovora bio spreman da svoj udio u “Monitoru” daš novinarima;

b) da smo se složili da, ipak, diobu treba izvršiti na četiri približno iste časti: ti, ja, ostali ulagači (pomagači) i novinari, te da ću ja probati da se dogovorim s novinarima da njima pripadne 25-30 odsto;

c) da ćeš da osnuješ fondaciju u čijem će savjetu biti Ljubiša Stanković, Miodrag Perović…; da ću ja pokrenuti školu čiji će suvlasnik biti fondacija…; da će se u zgradi fondacije jedan dio prostora dati “Monitoru” itd.

Kad novinare nijesam uspio da ubijedim da pristanu na manje od 50 odsto, nakon tvog telefonskog pristanka obećao sam im 50 odsto vlasništva i problem vlasništva u “Monitoru” za nas je bio završen. Ostalo je da se novinari dogovore o svojim zaslugama i njihovim pojedinačnim procentima. Za njih je to bio težak zadatak i tek ovih dana, kad treba birati novog urednika i direktora, smatraju da mogu taj posao da zvrše.

Kad smo se prošle godine sreli ti si rekao da više nikom u životu ne daš ni jednog feninga (ili paru ili centa, ne sjećam se). Ja sam mislio da se to odnosi na buduće, a ne na prošle dogovore.

Ako ostaneš pri promijenjenom stanovništu, ja ne mogu predvidjeti u kom pravcu će se stvari razvijati. Prvo što sam pomislio je da se ja  odreknem dijela i dam ga novinarima, pa nek je sa srećom i tebi i njima. Dosta mi je muka oko “Monitora”. Od njega sam dobio infarkt u 48. godini života, a moj brat koji je bdio nada mnom i desetinama i stotinama neprijatnih situacija kojima sam ja bio nedorastao, dobio ga je 1999. godine kad me vod vojske  tražio po Podgorici, u njegovoj 43. godini. A obojica imamo gene predaka, i po majci i po ocu, koji su živjeli od 75 pa naviše. Otac je izuzetak, izgubio je zdravlje u Drugom svjetskom ratu i umro kada mu je bilo 66.

U tom mom infarktu i ti si učestvovao  – dok  te nijesam bolje upoznao vjerovao sam svim tvojim maštarijama. Bio sam prinuđen da potrošim svoju teško stečenu profesorsku ušteđevinu da bih kompletirao štampariju koja je stajala u Fabrici radijatora u Danilovgradu i radnici sa nje uzimali šarafe i poluge, a onda do infarkta da ko rob radim u njoj i drugim dijelovima sistema. (Slučaj je htio da prva pomoć od EU dođe baš onih dana kada sam ja dobio infarkt, pa me na poslovima koje sam tada obavljao smijenilo devet ljudi). Na kraju, kad smo je prodali za 117.000 dao sam tebi 25.000, Dragici Ponorac 9.000, Bobu Dediću 30.000, vratio Žarku Jovanoviću (kumu Žarka Rakčevića) 3.000, Žarku Rakčeviću 4.300, Milutinu Drljeviću 4.000, Pavlu Spasiću 4.300, Miju Popoviću 11.000, Ranku Vukotiću 5.000, što čini ukupno 103.600. Meni ostaje 13.400, a uložio sam 50.000. (I još nijesam vratio sve. Na primjer, Dušku Petranoviću koji je 1994. otišao u Kaliforniju, dužan sam oko 4.500 (2000 USD).

Ovo je bio način da novinarima dam 50 odsto i sačuvam obraz prema drugima. I da sačuvam “Monitor”, jer su bili krenuli da prave drugi “Monitor”, po ugledu na “Našu Borbu”.

Vremena su se promijenila. “Monitor” više nema onaj značaj koji je imao, i ja nemam motive da se žrtvujem kao ranije, iako bi i sada bilo veoma važno da postoji, tako utemeljen i orijentisan list. Budući da i ja imam neku sujetu, u ovom trenutku mislim da ću te pustiti da ti  razgovaraš sa novinarima. Umjesto 17 odsto zadrži 24 odsto (od institucije koja ne može ni novinarima obezbijediti normalan život, a kamoli dividendu vlasnicima), a oni neka prave drugi list.

Na kraju,  preporučujem  ti da vodiš računa o Veseljku. Ako ispadne da je on kriv za tvoje odustajanje od dogovora, njemu nema opstanka tamo pa da je vlasnik svih 100 odsto.

Želio sam još ponešto da ti kažem, ali imam neke obaveze zbog kojih moram da  prekinem.

Ostaj mi zdravo. Pozdravi Veru.

Miško

Podgorica, 19. septembar 2001.

Ćano Koprivica Miodragu Peroviću: Zahvaljujem  se na prijetnjama i intrigama

“Zahvaljujem se na informacijama, savjetima, prijetnji i intrigama.

Nikada se nisam složio da se novinarima da 50 odsto akcija.

Ranije sam zahtijevao da se svim novinarima koji su radili u “Monitoru” daju akcije. Ti se nisi složio, te smo se složili do 25 odsto. Tačno je da sam Ti saopštio da imam namjeru da formiram fondaciju i da ću formirati savjet u kome će biti Ljubiša Stanković, Miodrag Perović i drugi.

Tačno je da sam se tada saglasio (i danas sam saglasan) da će fondacija biti suvlasnik škole koju bi Ti otvorio i da ću raditi na otvaranju Ekološkog instituta – fakulteta.

Moji stavovi nijesu se  izmijenili u odnosu na novinare – da njima pripada od 25 – 30 odsto akcija. O mom oduševljenju što se nalazim u impresumu Ti se grdno varaš. Ja nijesam primio nijedan orden. Moji su principi drugi.

Događaji iz prošlosti me ne interesuju, niti Tvoja tumačenja.

Moje je pravo da vlasništvo zadržim. Po ovom pitanju ne želim nikakve diskusije.

Želim ti skrenuti pažnju da imam 74 godine i da Veseljko nije maloljetan. On apolutno nema nikakve veze sa mojim odlukama. Što se tiče Veseljka ja sam ga molio da bude moj zastupnik.

Dragi Miško, trebalo bi da me bolje poznaješ i da znaš da ja uvijek sam donosim svoje odluke.

Pozdrav  Ćano

Moskva, 24. 09. 2001.