Nije do publike

Piše: Vlatko Sekulović

Popularni ruski psiholog Andrej V. Kurpatov ističe da ljudi koji imaju instinkt da drugima „daju po nosu“ reprodukuju situacije u kojima je njihovo dostojanstvo bilo povređeno u detinjstvu. Dete, naime, ima svoje „ja“, svoje mišljenje i sliku o sopstvenom značaju odnosno vrednosti. Roditelj koji stalno negira ovaj značaj i mišljenje deteta o samom sebi, stavljajući mu do znanja da je njegovo mišljenje „poslednja rupa na svirali“, dovode do umanjivanja detetovog samopoštovanja i samovrednovanja. Metode ugrožavanja ovog hijerarhijskog instinkta, kako navodi Kurpatov, mogu biti različite: ignorisanje, kažnjavanje, držanje lekcija, itd. Reakcija dece, koja trpe napad na značaj sopstvenog „ja“, je da misle „videćete kad porastem….“, koja je nejasno usmerena ka roditeljima, ali za dete ima funkciju anticipiranja budućeg značaja kao najboljeg i prvog.

Posledica takvog odnosa je da dete ne uvažava svoje roditelje niti oni za njega predstavljaju autoritet, a socijalno postaju trauzmatizirane osobe nesposobne da vide svoje mesto u društvu, a samim tim i uvek nezadovoljne sa onim što imaju. Kurpatov ističe da je takav odnos prema drugima uvek vezan za osećanje poniženja, nepravde, nezasluženog ili preterano surovog kažnjavanja u detinjstvu. Takve osobe postaju borci koji se ne bore zato što imaju šta da kažu ili imaju razlog za borbu, već zato što je njihov moto „borim se zato što se borim“. Autoritet, shvaćen kao uticaj ili ugled određene osobe ili grupe, za takve osobe jednostavno ne postoji usled nedostatka osećanja sopstvenog autoriteta kao izraza umanjenog samopoštovanja i samovrednovanja, značaja, odnosno dostojanstva i vrednosti. U takvom shvatanju sebe i sveta, beznačajnosti postojanja, sve postaje manipulacija u večnoj potrazi za nedostižnim smislom života.

Ovaj kratak uvod iz popularne psihologije, koristan je za analizu konstatacije iz jednog beogradskog tabloida o porazu reprezentacije Srbije protiv Italije u polufinalu Dejvis kupa. Naime, novinar opisuje kako je  Đoković, koji je prethodno izgubio meč sa Sinerom, u kritičnim trenucima ključnog dubl meča, koristio „oprobani trik“ i počeo da ulazi „u klinč sa publikom“, kako bi povratio „mentalnu snagu“, ali ni to „nije pomoglo“, te je srpski dvojac izgubio meč. Postavljaju se neminovno pitanja: zašto je Đoković stalno u sukobu sa publikom, bez obzira da li se radi o Torinu, Parizu, Londonu ili Malagi, i da li je publika „odgovorna“ za takav konflikt?

Moguće odgovore na ovo pitanje daje psihološka analiza s početka ovog teksta. Prema ovom tumačenju, mentalnu snagu koju Đoković crpi iz sukobljavanja sa publikom i „trikovi“ koje koristi su reprodukcija odnosa iz detinjstva. Negiranje autoriteta publike, ukazivanjem na sopstvene genitalije,  psovanjem, sarkastičnim poljupcima, i tome slično, su infantilni izrazi sukoba sa roditeljem. Imajući u vidu da je u više navrata govorio o svom teškom detinjstvu i konfliktnom odnosu sa ocem, Srđanom, koga je čak i više puta udaljio ili mu zabranio da prisustvuje njegovim mečevima, opravdano se može pretpostaviti da je publika u đokovićevskom svetu u stvari personifikacija figure oca koji je umanjivao Novakovo „ja“ u detinjstvu. Drugim rečima kada iskazuje nepoštovanje prema autoritetu publike, on to radi prema svom ocu, a što ga više publika/otac, kako on percipira, ne poštuje, on je motivisaniji da bolje igra.

Đoković nije infantilan, već izuzetno fizički i mentalno talentovan, te je vrlo dobro shvatio i proučio samog sebe, uočavajući da je upravo taj motivacioni mehanizam, sukob sa ocem/publikom, kod njega najjači, te ga namerno izaziva antagonizirajući publiku. Đokoviću jednostavno ne odgovara publika koja ga voli i poštuje. U žaru borbe njemu treba publika koja ga odbija, koju on percipira kao figuru koja ga vređa i nipodaštava, umanjuje njegov značaj, te izvlači iz sebe „videćete kad porastem na kraju meča“. Pobeda je za Đokovića, izraz unutrašnje psihičke dinamike „sad sam porastao“ i „dobili ste po nosu“. Osveta je namenjena publici, a što je publika „neprijateljskija“ to je veće rasterećenje i zadovoljstvo pobedom nad „drugim“, koji je „voljen“ od strane publike.

U konkretnom slučaju, meč se odvijao na neutralnom terenu, pa čak i pred blagonaklonom publikom u Malagi, andalužanskom „srcu“ Španije, državi koja nije priznala nezavisnost Kosova, što nije mala stvar u đokovićevskom svetu. Iz tog ugla, opravdano se može špekulisati da španska publika nema nekih simpatija prema pretenzijama katalonskih nacionalista na nezavisnost, te posledično da imaju simpatija za „Srbina“. Ipak je Đoković imao potrebu da tu i takvu publiku antagonizira u poslednjem odlučujućem meču, kako je na to ukazano u novinskom članku. Dakle, nije do publike.

Prethodno opisani psihološki mehanizam daje svoje rezultate kada Đoković igra sam, ali ne i kada igra u timu, zato što verovatno njegovi saigrači nisu imali takvu traumu u detinjstvu koju bi simbolički reprodukovali tokom meča. Đokovićev pokušaj da propagandom, putem nacionalističkih pesama i rituala, kod drugih članova reprezentacije izazove ovaj efekat putem identifikacije sa „omalovaženim“, „malim“ narodom kojeg drugi narodi ne poštuju, je vrlo upitan, što se i izrazilo u konačnom nokautu i ispadanju srpske reprezentacije.

Istovremeno, đokovićevska kontekstualizacija psihološke drame teniskog meča u sukob između „nas“ i „njih“ u srpskim tabloidima je imala i svoj politički cilj ostvarenja sudbonosne „preko potrebne pobede“ u funkciji predstojeće „sudbonosne“ bitke za budućnost Srbije na parlamentarnim izborima 17. decembra ove godine, koju će pojedini članovi teniske reprezentacije poput Tipsarevića otvoreno voditi i na listi SNS-a.