PETAR I NjEGOŠ, 1809. god: Nijesam puštao nijednog Crnogorca i Brđanina da ide Karađorđu u pomoć

Piše: Miroslav Ćosović

Srpski nacionalisti tvrde da su svi Petrovići bili Srbi, pa i za Petra I Petrovića Njegoša, koji je u narodu poznat kao Sv. Petar Cetinjski.

Postoje zapisi iz kojih se vidi da je Petar I Njegoš jasno razdvajao Crnogorce i Srbe, a najbolji dokaz da sebe nije smatrao pripadnikom srpskog naroda je to što nikako nije htio da pomogne Karađorđu u Prvom srpskom ustanku koji je trajao od 1804. do 1813. godine. Karađorđe i srpski ustanici su ga nekoliko puta molili da digne Crnogorce na oružje protiv Turaka, ali, od toga ništa nije bilo.

Odnos prema Karađorđevom ustanku Petra I jasno se vidi kada se pročita njegovo pismo koje je na današnji dan prije 212 godina uputio Tahir paši koji je stolovao u Skadru.

Pismo su objavili Andrija Luburić i Špiro Perović u knjizi “Porijeklo i prošlost dinastije Petrovića, knjiga prva” (Beograd, 1940), na stranama 250 i 251. Oni su pismo preuzeli iz lista Sedmica u kome je objavljeno 1856. godine, na strani 49. Evo kompletnog pisma:

“Ot nas Petra Petrovića vladike crnogorskoga i kavaliera Rosijskoga svetlome Čiladin begu većilu Tahir pašinu i zabitu skadarskome milo i drago prijateljsko pozdravljenje.

A po tome, eto razumieš kako se glasi sa svake strane, da su se naši cari zaratili, ali ja nemam ot našega devleta nikakve zapoviedi u ime tog posla, nako samo što čuem da e rat kako ljudi govore i da e Karađorđie s njegovom vojskom istinito udario na toliko mjestah i uzeo Višegrad, Priepolje, Sjenicu, Dugu Poljanu i Novi Varoš, a Zvornik i Niš opkolio; pak čuem da e Hasan Hot su nekoliko vojske poša suprot Karađorđu i da se spravljaju spahie ot vaše zemlje da idu na vojsku. Ti znaš kako se mi s vama nalazimo u mir, a s Ercegovinom u rat. I meni dohode često žalbe ot našieh kraičnika na Turke ercegovačke, ali ja do sada niesam puštao niednoga Crnogorca ni Brđanina mimo našieh granica da ide Karađorđiju na pomoć; no ako to bude istina, da e Hasan Hot poša, kako ovamo čuemo, i ako spahie pođu svome caru na indat, valja da i mi idemo našemu i da ne rečete ere e s naše strane prievara.

Ja želim da se čisto razgovorimo i da ovi mir ne polomimo: zašto kad smo se umirili, niesmo za ovo posle nikakva razgovora, ni dogovora učinili, nako samo što mir među nama utvrdili i pogodbu učinili, ako bi koja strana zapoviedi ot svoga cara da ide suprot one druge na vojsku, da jedan drugog izvijesti mjesec dana priđe nego li s vojskom krenemo. I ja na ovu pogodbu sa sviema Crnogorcima i Brđanima stojim nepokobimo; a što se do Ercegovine tiče, to e naponase, mi š nima mira nemamo i ja vidim da oni nas zadievaju i da na sebe zlo i nesreću zovu, zašto ne paze kako će se braniti ot tolike vojske, koja na njih ide, no kako će svoju raju ćerati, doklen silom žalostne raetnike naćeraju, da učine kao što e Karađorđie s njegovom družinom učinio; ali neka Ercegovci čine što hoće, nego mi i vi da stojimo u mir. I zato što sam Bećir agi Serdareviću poradi Selmanage Mećikukića učini način, kako e pravo da s toga ne bude kakve smutnje.

I da si zdravo!

Na Cetinje, maja 28, 1809.”

Dakle, kaže Petar I – “ja do sada niesam puštao niednoga Crnogorca ni Brđanina mimo našieh granica da ide Karađorđiju na pomoć.”

Nije puštao, jer sebe i Crnogorce nije smatrao dijelom srpskog naroda.