Možura 2015: Nije problem što ugovor nije raskinut – već ko bi bio odgovoran da jeste

U javnosti se nakon pada teze o „115 miliona eura subvencija“ plasira nova pojednostavljena tvrdnja – da je ugovor za vjetroelektranu Možura 2015. godine mogao biti lako raskinut.

Činjenice pokazuju suprotno: raskid je bio pravno moguć, ali ekonomski i strateški – loš izbor.

U tom trenutku država je imala dvije opcije: da raskine ugovor sa konzorcijumom Fersa –Čelebić, ili da dozvoli njegov prenos na maltešku državnu kompaniju Enemalta. Obje opcije bile su zakonite. Razlika je bila u posljedicama.

Raskid bi državi donio svega 1,5 miliona eura kroz aktiviranje bankarske garancije. Pojašnjenja radi, neraskidanjem ugovora, država se nije odrekla garancije niti je vratila investotoru, ona i dalje stoji kao garancija izvršenja posla. A država je zahvaljući tome sto ugovor nije raskinut, samo po tom osnovu do sada inkasirala dva miliona eura, a do kraja će ta cifra skočiti na oko 3.7 miliona.

Istovremeno, raskid ugovora to bi značilo odlaganje projekta na neodređeno vrijeme, raspisivanje novog tendera bez garancije uspjeha i gotovo izvjestan ulazak u dugotrajne sudske i arbitražne sporove. Iskustva Crne Gore u sličnim slučajevima – od KAP-a do Željezare i malih hidroelektrana – pokazuju da takvi procesi traju godinama i nose rizik milionskih odšteta, često i po osnovu izgubljene dobiti.

Država je zahvaljući tome sto ugovor nije raskinut, samo po tom osnovu do sada inkasirala dva miliona eura, a do kraja će ta cifra skočiti na oko 3.7 miliona

Konkretno kod KAP-a i Željezare država nije raskinula ugovor nego su preduzeća otišla u stečaj, a arbitraže su se ipak desile i koštale mnogo vremena i novca. Te su arbitraže dobijene, i sličan ishod bi bio i u ovoj ali po kojoj cijeni. Jer je, po mišljenju advokata, sama činjenica da nije dozvoljen zakonit i ugovorom predviđen prenos na Enemaltu, to moglo da bude uslov za arbitražu.

Posebno je važno da je u ovom slučaju postojala kredibilna alternativa – Enemalta, državna kompanija iz Evropske unije, uz zvaničnu podršku Vlade Malte. U takvim okolnostima, jednostrani raskid ugovora mogao je biti dodatni osnov za arbitražu.

Zato je Ministarstvo zatražilo pravno mišljenje renomirane kancelarije „Moravčević Vojnović i partneri u saradnji sa Schoenherr“. Zaključak je bio jasan: prenos ugovora je dozvoljen i u skladu sa pravom, ugovorom i tenderskom dokumentacijom, a sa stanovišta ekonomičnosti predstavlja racionalniju opciju jer omogućava brzu realizaciju projekta.

Vlada Crne Gore je, nakon razmatranja obje mogućnosti, 3. septembra 2015. godine donijela odluku da se ide u prenos ugovora i nastavak projekta.

Rezultati takve odluke danas su mjerljivi. Država u projekat nije uložila nijedan euro, dok je realizovana investicija od oko 90 miliona eura. Prihodi od zakupa iznose oko 3,7 miliona eura, uz dodatnih 1,5 miliona eura garancije za rekonstrukciju elektrane. Opštine Bar i Ulcinj godišnje prihoduju više od 600.000 eura po osnovu poreza, a značajni su i prihodi od PDV-a.

Elektroprivreda Crne Gore je, prema javno dostupnim podacima, od ovog projekta već ostvarila dobit veću od 20 miliona eura, a prema nekim obračunima i preko 30 miliona

Elektroprivreda Crne Gore je, prema javno dostupnim podacima, od ovog projekta već ostvarila dobit veću od 20 miliona eura, a prema nekim obračunima i preko 30 miliona. Po isteku ugovora, elektrana prelazi u vlasništvo države – bez nadoknade.

Ukupna korist projekta procjenjuje se između 100 i 200 miliona eura.

U tom kontekstu, tvrdnja da je država „subvencionirala“ projekat sa 115 miliona eura nije tačna. Taj iznos predstavlja ukupan prihod elektrane tokom 12 godina, a ne izdvajanje iz budžeta. EPCG tu energiju dalje prodaje ili koristi, i pri tome ostvaruje dobit.

Zato je ključno pitanje koje se danas ponovo otvara zapravo pogrešno postavljeno. Nije dilema zašto ugovor nije raskinut, već šta bi se desilo da jeste.

Ovako je dobila investiciju, stabilan izvor prihoda i energetsku infrastrukturu koja će na kraju postati njeno vlasništvo.

L.P.Đ.