ABAZOVIĆ: Nacionalizam paravan za organizovani kriminal

Vlada Crne Gore nije uopšte promijenila svoj spoljnopolitički kurs i sva ona skepsa i kritike koje su bile učestale u tom periodu da bi vlada možda mogla da skrene sa evropskog puta pokazale su se kao neopravdane, netačne i samo kao dio propagande koju su koristili članovi bivšeg režima da pokušaju da unize vladu i sa toga aspekta smo jako zadovoljni, ocijenio je potpredsjednik Vlade Dritan Abazović.

On je u intervjuu za European Western Balkans rekao da će, ako neka država pristupi Evropskoj uniji do 2025, to biti Crna Gora.

“Ja bih volio da se to desi, zaista mi treba da se maksimalno posvetimo reformama, ali treba da znamo da članstvo ne zavisi samo od zemlje kandidata, da umnogome zavisi od političke volje koja je unutar Evropske unije u trenutku kada neko treba da se primi ili odbije”, rekao je Abazović.

European Western Balkans: Kada je vaša vlada stupala na dužnost, bilo je dosta nekih strahova u kom će pravcu stvari ići, ali u isto vrijeme i optimizma da bi ta vlada mogla da ubrza proces evropskih integracija. Kad se pogleda sve to što se dešavalo u međuvremenu, kako biste ocijenili ostvareni uspjeh kad su u pitanju evropske integracije i to što one zahtijevaju?

Abazović: Zaista smatram da vlada nije uopšte promijenila svoj spoljnopolitički kurs i da su se sva ona skepsa i kritike koje su bile učestale u tom periodu da bi vlada možda mogla da skrene sa evropskog puta pokazale kao neopravdane, netačne i samo kao dio propagande koju su koristili članovi bivšeg režima da pokušaju da unize vladu i sa toga aspekta smo jako zadovoljni. Dakle, mislim da ako jedan segment funkcioniše kako treba u novoj vladi jeste taj segment međunarodne podrške, a tu najviše mislim na međunarodnu podršku koja dolazi prevashodno iz Brisela i iz članica Evropske unije.

Kada je riječ o tome koliko se ubrzao ili usporio proces, tu bismo već mogli da govorimo i o nekim kritikama. Mislim da reformski put nije dobio puno ubrzanje u ovih šest mjeseci, ali da se rade neke pretpostavke koje bi trebalo da označe da će on zaista dobiti neku veću dinamiku početkom jeseni. Zašto ovo govorim? Prije svega, segment koji je najviše nedostajao je bio segment vladavine prava. Taj segment ćemo pokušati da unaprijedimo nekim promjenama zakonskih rješenja. Najvažnije zakonsko rješenje koje se promijenilo je Zakon o državnom tužilaštvu. Ta institucija može da bude velika kočnica ili veliki pokretač našeg integracionog puta.

Ja se nadam da će se izborom novog Vrhovnog državnog tužilaštva i novog vođstva u državnom tužilaštvu stvoriti pretpostavka da će taj točak koji je blokiran, a vezan je za vladavinu pravde i za bolju distribuciju pravde u Crnoj Gori, da se pokrene, i stoga tek očekujem prave rezultate, ali sam zadovoljan prvo zato što je vlada pokazala da je stoprocentno posvećena evropskim integracijama a sada mislim da je istekao onaj grace period ako to tako možemo da nazovemo i sada moramo da uradimo nešto zaista vidljivo da nam se ne bi desilo kao prethodnoj vladi da retorički svi budemo za evropske integracije, a da se suštinski stvari ne mijenjaju u praksi.

EWB: Da li turbulencije koje trenutno postoje na političkoj sceni Crne Gore dovode u pitanje taj konsenzus koji je postignut vezano za evropske integracije i da li mogu da naštete posvećenosti vlade tom procesu?

Abazović: Naravno da mogu i naravno da štete. Dakle, što je veća politička nestabilnost, to se fokus sa evropskih integracija nekako sve više otklanja. Što je veća politička stabilnost, to je fokus na reformama sve veći i veći, tako da lično smatram da je jako važno da u narednom periodu indukujemo što više političke stabilnosti. To nije lako u ovim okolnostima, nismo ni očekivali da će biti lako. Ovde se nikada vlast prije 30. avgusta nije mijenjala na izborima, tako da su to sve porođajne muke demokratije za koje je potrebno određeno vrijeme, ali u svakom slučaju važno je da svi politički subjekti shvate da nose odgovornost za svoje odluke i da se trude da u narednom periodu emituju što više stabilnosti jer će to značiti bolje rezultate, a samim tim vjerovatno i nagradu od strane građana. Ako bude suprotno, mislim da će građani to nekako prepoznati kasnije.

EWB: Šta vidite kao trenutno najveće prepreke za Crnu Goru na putu evropskih integracija, konkretno prelazna mjerila za poglavlja 23 i 24? Koje su to najveće prepreke zbog čega se ti problemi ne rješavaju, i zbog čega oni već neko vrijeme stoje na dnevnom redu?

Abazović: Neke smo već i pomenuli, ali jedna od stvari na koje se stalno upozorava jeste pronalazak konsenzusa vezano za izbor najviših nosilaca sudskih i tužilačkih funkcija. Dakle, mi moramo da pokrenemo politički dijalog koji bi trebao nekako da produkuje izbor nosioca najviših sudskih i tužilačkih funkcija u državi. Za tako nešto nam je potreban priličan konsenzus, ne potpuni, ali priličan konsenzus, i nadam se da ćemo uspjeti da u jednom trenutku dođemo do toga. To je jedna stvar na kojoj se insistira iz Brisela, druga je da izborom novih ljudi treba da se uvede jedna nova energija da bi se postojeća praksa nekažnjavanja za bilo kakva postojeća djela i afere koje ne da nisu male nego su zaista velike i koje nikako ne mogu da dobiju epilog, trebalo bi konačno da dobiju epilog.

Dakle, nije sve stvar tehnikalija. Ima i potrebe da se promjene određena zakonska rješenja, ali u suštini mislim da je ova politička dimenzija vezana za vladavinu prava izuzetno istaknuta u poglavljima 23 i 24 i na njoj treba najviše da radimo, jer ako nju savladamo, ako pokažemo da možemo da vršimo izbore, da možemo da imamo dogovor oko ključnih magistralnih pravaca kako će vladavina prava nekako da se mijenja u pozitivnom smislu ubuduće, onda će i ove druge stvari koje su čini mi se mnogo manje komplikovane, a zahtijevaju neke tehničke reforme da se lakše ostvaruju.

EWB: Da li postoji razumijevanje iz Brisela za ono što vi namjeravate da učinite sa Zakonom o tužilaštvu, da li tu postoji neka vrsta problema u smislu onoga što vi smatrate da je potrebno i onoga što Evropska unija insistira?

Abazović: Oko toga se digla velika prašina, ali mi smo bili odlučni da to sprovedemo na način na koji treba da se sprovede. Bila su dva pokušaja, jedan neuspjeli pokušaj koji je bio predložen od strane parlamentarne većine, nakon toga je kabinet potpredsjednika vlade uzeo da koordinira sa parlamentarnom većinom novi Zakon o državnom tužilaštvu. Konsultovana je Venecijanska komisija, dva puta smo od nje dobijali preporuke. Mnoge od tih preporuka su inkorporirane, možda su ostale neke koje ostaju kao dilema i za koje će praksa pokazati da li su u potpunosti implementirane ili nisu, ali u svakom slučaju moramo da budemo zadovoljni. Bez toga mislim da bi sva ova priča koju smo imali oko vladavine prava bila besmislena.

Ja ne tvrdim da će ovo zakonsko rješenje biti stoprocentno uspješno, ali bez toga bi sve što se tiče vladavine prava potpuno bilo besmisleno u Crnoj Gori i nakon brojnih razgovora i brojne aktivne komunikacije mislim da su naši partneri shvatili da je to zaista nešto što je ispravno, što je racionalno, što je potrebno i nakon što se zakon usvojio i stupio na snagu ja nisam do sada pročitao nikakve niti čuo nikakve značajnije kritike koje bi zavređivale pažnju ako bi dolazile sa neke relevantne političke adrese.

EWB: Vi ste i počeli mandat sa ozbiljnim i brojnim kadrovskim promjenama u sistemu. Kakvi su bili efekti tih promjena po vašem mišljenju, da li su oni doveli do boljeg funkcionisanja institucija u Crnoj Gori, koliko su se one pokazale kao koristan mehanizam promjene politike?

Abazović: Oni su bili i ostali pretpostavka da se mi i dalje transformišemo. Mi sa istim ljudima ne možemo da očekujemo različite rezultate. Dakle, to je ona hipoteza koju je još Ajnštajn postavio, da ne možemo stalno postavljati istu formulu, a očekivati različite rezultate. Dakle, da su ti ljudi mogli da naprave različite rezultate vjerovatno bi ih napravili u ovih 30 godina, i zbog toga su morali da se pomaknu i ustupe mjesta nekim drugim ljudima. Naravno, nije lako i ne možemo u svim institucijama da govorimo da je sada stepen efikasnosti znatno bolji nego što je bio. U nekim institucijama se zaista vidi napredak, u nekim i dalje se očekuje da se vidi neki vidljiviji napredak, ali u svakom slučaju tu su neophodne bile promjene.

Kad se govori o kadrovskim rješenjima koji su vezani za kabinet potpredsjednika, one se tiču sektora bezbjednosti. Ja sam tu izuzetno, izuzetno zadovoljan onim što smo postigli u prethodnih šest mjeseci a kad je riječ o nekim sektorima koji nisu u mojoj nadležnosti tu takođe ima nekog uspjeha, ima i nekih stvari koje bi možda trebale da se rade brže, ali u svakom slučaju nije lako ni pronaći ljude koji će obavljati značajne funkcije.

EWB: I pored svih problema o kojima smo govorili, Crna Gora je i dalje frontrunner u evropskim integracijama i jedina je država koja je napravila nekakav napredak u posljednjih godinu i po dana, budući da je otvorila posljednje poglavlje još u junu prošle godine. Kako po Vama izgleda perspektiva Crne Gore i njenog članstva u EU? Da li je ta 2025. odnosno ono što je Varhelji pominjao da do kraja njegovog mandata barem jedna država pristupi EU ostvarivo?

Abazović: Ako bude neka država pristupila Evropskoj uniji do 2025, onda će to biti Crna Gora. Ja bih volio da se to desi, zaista mi treba da se maksimalno posvetimo reformama, ali treba da znamo da članstvo ne zavisi samo od zemlje kandidata, da umnogome zavisi od političke volje koja je unutar Evropske unije u trenutku kada neko treba da se primi ili odbije.

Naša ambicija treba da bude samo sljedeće: da mi ispunimo ono što je do nas. To je to. To je odgovornost koja je na nama, da mi ispunimo zadatke koji su postavljeni pred našom zemljom.a li će to u tom kontekstu biti nagrađeno i punopravnim članstvom, i da li će se ukupne političke prilike te 2025. ili neke 2026/2027 biti takve da će biti raspoloženja za proširenje, nadamo se da hoće, ali ono što je najvažnija stvar i za Crnu Goru, ali pretpostavljam i za druge zemlje kandidate jeste da mi završimo domaći zadatak i da svoj sistem svoj upodobimo sa funkcionisanjem sistema zemalja Evropske unije. To je važnije nego formalno članstvo. Bolje je sačekati par godina a dostići standarde negoli biti u punopravnom članstvu, a imati sistem koji je nefunkcionalan i koji ne odgovara onome što su sistemi u drugim zemljama članicama Evropske unije.

EWB: Da li smatrate da postoji politička podrška od strane Evropske unije, odnosno briselske administracije i država članica za pristupanje Crne Gore Evropskoj uniji?

Abazović: Smatram da zaista postoji velika podrška i velike simpatije prema Crnoj Gori, to je jedan kapital koji mi ne smijemo da prokockamo, ne smijemo da ga izgubimo, i taj neki renome koji smo stekli u evropskim integracijama. E sad, da li postoji zamor od ukupnog proširenja među članicama Evropske unije, to je po sistemu toplo-hladno. Određuje se i na osnovu ukupnih geopolitičkih kretanja u svijetu i od određenih krizi koje su nastajale u prethodnom periodu i koje će možda će nastupati u nekom narednom periodu, ali bilo bi zaista tragično da Evropska unija ostavi Zapadni Balkan kao jednu crnu rupu u srcu Evrope i da tim zemljama ne otvori vrata za punopravno članstvo.

Dakle, ja smatram da mi i geografski i civilizacijski pripadamo savremenoj Evropi. Tačno je da u svim zemljama Zapadnog Balkana moramo da odradimo određene reforme, da mnogo unaprijedimo demokratske procese i demokratske sisteme unutar naših zemalja, ali očekujem da i one zemlje članice koje su možda skeptične vezano za proširenje da promjene svoje stavove i da otvore vrata za zemlje Zapadnog Balkana kako bi ta integracija svih zemalja koje žele da budu dio Evropske unije bila potpuna.

EWB: Kad su u pitanju odnosi na samom Zapadnom Balkanu, kako gledate na inicijative poput mini-Šengena i drugih inicijativa regionalne saradnje? Da li je to put ka napretku čitavog regiona i približavanje Evropskoj uniji ili to vidite više kao zamenu za članstvo?

Abazović: Ja zaista drugačije tretiram mini-Šengen u odnosu na svoje kolege. Svaka inicijativa koja ima za cilj poboljšanje regionalne saradnje za mene je prihvatljiva. Mi smo svi već u CEFTA-i. Dakle, da li ćemo mi sada koristiti ime mini-Šengena kao još jednog političkog instrumenta ili ne, nama je cilj da imamo dobru međususjedsku saradnju. Svaki mogući instrument koji može da unaprijedi tu saradnju ja a priori podržavam. Za svaki instrument koji može da je unazadi, ja sam protiv, zato što mislim da regionu treba mnogo veće povezivanje. To je način da stvaramo i povjerenje i pomirenje i da povećamo mobilnost, kretanje između zemalja Zapadnog Balkana i bilo koji instrument koji tome može da pomogne za mene je lično prihvatljiv.

Da li sada mini-Šengen u političkom narativu koriste neke zemlje kao neko svoje lično dostignuće i tako dalje ili da li žele da ga nekako politički instrumentalizuju, vjerovatno da, ali smatram da je nepotrebno trošenje energije na to da li nešto treba da postoji ili da ne postoji. Sve što može da pomogne smatram ispravnim, a zamjenu za članstvo ne treba tražiti ni u kakvom političkom konceptu. Politički koncept je jasan, to je Evropska unija sama po sebi, i to treba da bude kruna spoljnopolitičkih dostignuća ovih zemalja, a dok se taj konačni cilj ne postigne onda mogu da se koriste i drugi instrumenti i drugi elementi da se pospješuje igra pred tu samu završnicu.

EWB: Kad su u pitanju odnosi između država u regionu Zapadnog Balkana, na primjer, Vi ste prošle godine bili lično pod pritiskom vezano za izbor koalicionog partnera, pogotovu iz Bosne i Hercegovine, gdje se nekako stvaranje te vlade sa prosrpskim partijama vidjelo jako negativno. Kako vi danas vidite odnose Crne Gore i Bosne i Hercegovine? Da li tu postoji neka doza nepovjerenja ili su ti problemi na neki način prevaziđeni?

Abazović: Šta ćete, ovaj Zapadni Balkan je pun nekih apsurda i paradoksa. Sa jedne strane pozivamo na pomirenje, a onda nismo spremni da napravimo iskorake i da omogućimo saradnju između onih političkih subjekata ili onih naroda koji možda nisu toliko sarađivali u prethodnom periodu. U tome je čitav besmisao jedne propagande koja je bila i iz Bosne i Hercegovine i iz Srbije i djelimično iz Albanije i sa Kosova. Znači, ja stvarno ne mogu da razumijem političku percepciju ljudi koji traže da se mi pomirimo kao narodi, a onda određuju da određeni politički subjekti koji možda imaju neki nacionalni prefiks ne trebaju da sarađuju sa nekim drugim subjektima koji su građanskog karaktera.

Valjda treba da je hipoteza potpuno suprotna, da oni koji nisu uspjeli da naprave saradnju u prethodnom periodu, da treba da naprave saradnju da bi to vodilo ka većem pomirenju. Razumijete, to je toliko jednostavno za objasniti u racionalnoj ravni, ali mi živimo na Balkanu u paralelnim svetovima, u nacionalnim torovima, u eho komorama gdje ne čujemo jedni druge. Mi ne razumijemo elementarne stvari, pričamo o Evropskoj uniji, a nama je teško da sarađujemo sa nekim ko ima drugačiju političku viziju u odnosu na nas. Pričamo kako želimo da budemo dio neke velike evropske priče, ali to su antievropske poruke. Uopšte me ne zanima da li su dolazile iz Bosne, Srbije, sa Kosova, iz Albanije, bilo gdje, iz Crne Gore. Imate iz Crne Gore taj otvoreni neki fašizam i nacionalizam koji se odnosio konkretno prema našem subjektu, zato što smo mi napravili potez koji neki drugi subjekti nisu mogli da naprave 30 godina i više iz ljubomore nego li iz nekog političkog promišljanja su proizilazili neki izlivi mržnje.

Dakle, da konkretizujem stvari, ja mislim da je Crna Gora postala primjer kako se može napraviti smjena vlasti bez ikakvih konflikata, bez ikakvih problema, da smo mi položili taj demokratski ispit, da smo čini mi se malo ubrizgali nade i regionu da se i u drugim zemljama prenese taj talas promjena, da ljudi traže neke nove ljude, neke nove političare, neke nove političke elite, da traže ljude koji nisu kontaminirani i ne žive u devedesetim, da traže ljude koji ne žele da gledaju nazad nego žele da gledaju naprijed.

Naravno, to je proces, ima i puno grešaka i problema, i niko ne glorifikuje nijednu vladu pa ni ovu, ali je najvažnije da se uspostavi trend, a trend je taj da ljudi traže nešto novo i da žele da idemo ka nekoj normalizaciji. E sada, sa obzirom da često i mediji i političke strukture koje stoje iza određenih medija naročito nekih tabloidnih koji žele da sačuvaju ovaj čitav region u čeljustima organizovanog kriminala, oni ne žele da dozvole da se mi zaista evropeizujemo. Ja sam ponosan na svoj politički subjekat, koji uprkos svemu nije odustao, nije se pokolebao.

Svaki dan sam bio sve više i više ubijeđen u ispravnost naših odluka zato što mi promovišemo neku novu vrijednost koja sigurno u ovom trenutku nije dominantna na Zapadnom Balkanu, ali u principijelnoj ravni ona je jedina na kojoj će se ovaj prostor mijenjati u narednih 10 i 15 godina. To što u ovom trenutku možda to nema veliku podršku, ja garantujem, ne mora to da se ostvari kroz naš politički subjekat, ali kroz naš program sigurno, to će da bude način na koji će se ne samo Crna Gora, nego i Srbija, i Bosna i Hercegovina, i druge zemlje regiona mijenjati u narednom periodu ako budu željele da imaju svoj evropski put. Ako budu željele da žive u čeljustima nacionalizma, sretno bilo, mi nećemo biti dio takvih političkih struktura i borićemo se za svoje ideje za koje ja ne sumnjam da će kroz jedan određeni vremenski period postati dominantne regionalno, ne samo u Crnoj Gori.

EWB: Reklo bi se da u Crnoj Gori, bar u javnom diskursu, dominiraju ta identitetska pitanja. Isto se može reći i za odnose u regionu. Da li mislite da mi možemo na Zapadnom Balkanu da se uzdignemo iznad tih diskursa, da se fokusiramo na ona pitanja koja su značajna za građane, a to su institucije u državama u kojima žive, vladavina prava, demokratija, ekonomski razvoj? Da li mislite da postoje uslovi da se te stvari najzad prevaziđu?

Abazović: Mislim da je to povezano sa ovim prethodnim pitanjem. Dakle, ja smatram da određene političke strukture koje su iskoristile ratna dešavanja u Crnoj Gori da izvrše prvobitnu akumulaciju kapitala i taj kapital su pokušale u kasnijem vremenskom periodu da prevedu što u legalne tokove, ali koji je djelimično ostao i u ilegali, nikako ne žele da dozvole da se ovaj prostor demokratizuje. Demokratizacija povezana sa vladavinom prava bi značila velike štete po te političke elite i vjerovatno bi dio političkog establišmenta bio pozvan na odgovornost vezano za nešto što se dešavalo u prethodnom periodu. To je to, to je jedna te ista matrica koja funkcioniše besprekorno zadnjih 20 godina.

Šta to znači? To znači da neće da dozvole da građani skrenu fokus, da građani treba da drže fokus na svađi, na nacionalizmu, na nacionalnim tenzijama, na etničkim tenzijama, vjerskim tenzijama, a da ne žele da dozvole građanima da razmišljaju o progresu, o boljem životnom standardu, o idejnom sukobu, ne fizičkom, nego idejnom sukobu, oko dobrih stvari. To je to. I da se taj fokus ne bi poremetio oni stalno imaju potrebu da dodatno pojačavaju kontaminaciju kako se narodne mase nikada ne bi otrijeznile. To je to. Razumijete.

Da pojednostavim. Iza srpskog nacionalizma, iza bošnjačkog nacionalizma, albanskog nacionalizma, crnogorskog nacionalizma, stoji pokušaj zaštite organizovanih kriminalnih grupa koje koriste države kao poligon za ostvarivanje finansijskih interesa. To je to, eto, to je to najprostije rečeno. U tome se koriste ljudi koji su stvarno ubijeđeni u te ideologije, ima i takvih kategorija ljudi koji zaista žive u nekom „romantizmu“, misle da se trebaju ostvarivati ovdje neki velikodržavni planovi, ali u suštini mislim da je glavni agregat u političkim elitama povezanim sa organizovanim kriminalom koji zaista samo treba da generišu taj nacionalizam, da ga stalno održavaju kako neka druga progresivna tema ili trend ne bi došao na dnevni red.

E sada je na nama da se sa time izborimo. Da li ćemo se izboriti ne znam, ali vjerujem da vrijeme koje je pred nama treba svi zajednički koristiti da se ljudima, što bi se reklo, otvaraju oči i da se ukaže da je to zapravo jedna mantra koja ima za cilj da nas drži u percipiranju stvarnosti suprotno od one koja stvarno postoji.

EWB: Vi ste već odgovorili na moje sljedeće pitanje, a to je, možemo li na neki način reći da političke elite na Zapadnom Balkanu indukuju etničke sukobe kako bi se zapravo izbjegao razgovor o temama koje njima ne odgovaraju?

Abazović: Tako je, tako je. To je teza koja je tačna.

EWB: Na kraju se moramo dotaći nedavno usvojene Deklaracije o Srebrnici u Skupštini Crne Gore, koja je podigla dosta tenzija, ja bih rekao prije svega u samom Beogradu, a možemo da kažemo i na relaciji Beograd – Podgorica. Da li i to vidite kao dio te iste matrice ili vidite da postoji zaista fundamentalan problem koji je nastao usvajanjem te rezolucije?

Abazović: Nikakav fundamentalan problem tu ne postoji. To je isto pokušaj revitalizacije određenih političkih subjekata u zemlji potpomognuto određenim strukturama van zemlje, ništa vanredno se tu nije desilo. Mi smo imali deklaraciju 2009. godine i stvarno ne vidim nikakav problem u toj deklaraciji. Ne postoji ništa što neko racionalan ne bi prihvatio i zaista ne mogu da razumijem potrebu da se manipuliše sa tim na taj način koji je netačan. Dakle, to što se dešavalo kod određenih zvaničnika da neko govori da je srpski narod proglašen za genocidan, to je apsolutno jedna flagrantna laž koja je zaista neprimjerena za ljude koji bi u javnom diskursu trebalo da imaju dozu odgovornosti da pričaju nešto što je istina. Dakle, uopšte se ne govori na taj način.

Sa druge strane, treba znati da tu temu nije afirmisala vlada Crne Gore niti nova parlamentarna većina, nego jedna opoziciona partija, sigurno iz svojih kalkulantskih razloga da neko na žrtvama Srebrenice treba da ostvaruje neke političke poene. Dakle, u tom kontekstu podržavam jedan dio kritika koji se mogao čuti i iz Beograda ali i iz Podgorice, jer nekako treba da izađemo više iz toga, o tome se radi, ali mi se vrjednosno moramo određivati. Dakle, ne možemo za nešto što je tačno da govorimo da je netačno. Dakle, to je to.

A ja zaista ne vidim nikakav problem, niti mislim da je ta tačka dnevnog reda Skupštine Crne Gore bila nešto mnogo značajnija od neke druge tačke. Ne kažem sad, ne želim da je banalizujem, da me pogrešno ne shvatite, ali zaista mi je žao da je to generisalo toliko prašine u javnosti pogotovo u medijima Republike Srbije. Dakle, niti se mi bavimo odlukama Skupštine Republike Srbije, niti mislim da vlast u Srbiji treba da se bavi odlukama Skupštine Crne Gore. To su autonomni organi, dvije nezavisne države, određuju se kako god misle.

Ja samo želim da kažem da što se Republike Srbije tiče da Crna Gora nema nijednu državu koja joj je bliža i da akutni politički problemi koji postoje ili koji se nameću ili koje je neko drugi nametnuo iz njima znanih razloga treba da se prevazilaze na način da razumijemo da što prije budemo ostvarili jednu kvalitetnu bratsku saradnju, to će da bude bolje i građanima Crne Gore i građanima Srbije.

I moja poruka je da što se mene lično tiče ne postoji nikakva restrikcija, vrlo bih rado otišao u Beograd da razgovaram sa svim vašim zvaničnicima. Sa druge strane, svi oni su više nego dobrodošli u Crnu Goru i mislim da u jednom dijalogu i prijateljskom i bratskom odnosu treba da rješavamo sva otvorena pitanja ako postoje a da ovakve teme koje su već toliko puta ispričane u regionu ne treba iznova i iznova da dižu prašinu zato što na taj način nećemo proizvesti ništa dobro za bilo koju zemlju Zapadnog Balkana.