OTVORENI BALKAN – VJEČITA ČEKAONICA ZA EU: Čak i Zdravko Krivokapić zna da je to prevara

Berlinski proces kreiran je tako da nije imao za cilj odlaganje procesa evropskih integracija, već njegovo ubrzanje. Sa ”Otvorenim Balkanom” je potpuno suprotno. Njegov cilj je da članice na neki način stavi u čekaonicu i umesto da nastavi sa evropskim integracijama, stvara situaciju u kojoj su određene zemlje u boljoj poziciji od drugih. Inicijativa ”Otvoreni Balkan” zbog toga nije u stanju da ispoštuje glavni princip regionalne saradnje, a to je uključenost svih zemalja Zapadnog Balkana

Piše: Nebojša Redžić

Vjerovatno sam u nedostatku crnogorskih televizijskih programa postao veliki mazohista, kada skoro svakoga jutra, uz prvu kafu gledam Pink. Pa tamo čujem kako Dragan J. Vučićević, glavni urednik nekog tabloida hvali inicijativu “Otvoreni Balkan”. Onda mi kroz glavu prođe samo dio onoga što je sa te Televizije svih ovih godina plasirano o Albancima i brzo shvatim da je ta ideja samo proizvod mašte njihovog mentora Aleksandra Vučića koji bi sada da dekretom natjera Srbe da naprasno zavole Albance.

Politika je đavolja rabota, a oni koji u Srbiji glasaju Vučića ionako mi nikada nijesu bili jasni, pa me ne bi začudilo ni da obrnu ploču, te lansiraju novu tezu kako su Srbi zapravo Iliri, da potiču iz Albanije i da im “deda” više nije “tu negde, iz okoline Cetinja”, nego iz Đirokastra, Valone ili Elbasana.

Onda se sjetim da Srbija i Albanija, kao vodeći zagovornici projekta, u pauzama između razmjene protestnih nota zbog svojatanja Kosova, više liče na rogove u vreći, nego na države koje bi ovaj, najnesrećniji dio Evrope mogli povesti ka evropskim vrijednostima.

Zaista, koja je to sila spojila Srbiju, Sjevernu Makedoniju i Albaniju da tako zdušno zagovaraju projekat koji je već na prvi pogled osuđen na propast, teško je dešifrovati. Jer, zamislite Albaniju koja za tako važnu ideju nije mogla da pridobije Kosovo?! Ili, još gore: zamislite Srbiju koja u “Otvoreni Balkan” nije ugurala podaničku vlast u Podgorici, a ni entitet Republika Srpska se ne buni što još nije ni blizu toga da bude dio projekta?!

Biće da je i ovakvo naopakoj vlasti u Crnoj Gori, pa čak i onoj entitetskoj u RS, dosadio paternalistički odnos Srbije, da ih čak plaši i pomisao kako bi se taj pogled sa visine zvaničnog Beograda mogao još više podići ako bi projekat usisao ostale balkanske države.

Naprosto, ’Otvoreni Balkan’ podignut je na previsok državnički i medijski nivo, i kao takav više djeluje kao propagandna inicijativa. Ako se zaista željelo da se nešto ozbiljnije uradi po pitanju granica, carina, slobodnog kretanja ljudi, kapitala, robe i usluga, time bi mogla da se bave odgovarajuća ministarstva i stručne agencije. A ne tako “veliki” državnici kakvi su Vučić i Rama.

Uostalom, na nivou proklamacija, ništa nije falilo ni projektu Igmanska inicijativa iz 2002. godine koji je promovisao sličnu ideju za približavanje zemalja Zapadnog Balkana. Ili, ideji “mini Šengen” koji je zagovarao saradnju između tadašnje tri države koje su činile srce regiona – SR Jugoslavije (kasnije Srbija i Crna Gora, prim. aut.) Bosne i Hercegovine i Hrvatske, po ugledu na nordijski model.

Pa, ipak – priznali su to lideri Srbije, Albanije i S.Makedonije koji su se sastali u Tirani – građani Zapadnog Balkana, iako važan dio evropskog kontinenta, predugo su ostavljeni da stoje ispred vrata Evropske unije.

Apsolutnu korist imala bi Srbija

Ono što najviše smeta kritičarima ideje “Otvoreni Balkan”, jeste da se njime želi gurnuti u drugi plan Berlinski proces koji je imao jasnu viziju ekonomskog približavanja zemalja. Građani Balkana osjetili su u nekim segmentima života direktne prednosti tog procesa. Konačno, Berlinski proces kreiran je tako da nije imao za cilj odlaganje procesa evropskih integracija, već njegovo ubrzanje.

Sa “Otvorenim Balkanom” je potpuno suprotno. Njegov cilj je da članice na neki način stavi u čekaonicu i umesto da nastavi sa evropskim integracijama, stvara situaciju u kojoj su određene zemlje u boljoj poziciji od drugih. Inicijativa “Otvoreni Balkan” zbog toga nije u stanju da ispoštuje glavni princip regionalne saradnje, a to je uključenost svih zemalja Zapadnog Balkana.

Tako i Kosovo i BiH i stidljivo Crna Gora, poručuju da sa ekonomske tačke gledišta od toga apsolutnu korist ima Srbija. Sa političkog gledišta, države ne mogu ući u inicijativu za koju ni ne znaju šta bi nam donijela i gdje Srbija pokušava da igra vodeću ulogu. A sa bezbednosne tačke gledišta, EU se svima doima kao veći garant sigurnosti.

Različiti su i motivi tri države koje su se uključile u projekat. Dok S.Makedonija uglavnom šalje poruke koje se tiču ekonomske sardnje i dobrih komšijskih odnosa, Srbija i Albanija, kao nosioci velikodržavnih ideja u Regionu, sigurno imaju skriveni plan kako da iz te inicijative profitiraju.

Za sada, oni kao ključne teme predstvljaju razgovor o uspostavljanju jedinstvenog tržišta rada, kao i jedinstvene radne dozvole koje bi trebalo da zažive već od početka naredne godine. Tako, od sada svako ko ima dozvolu za rad u Srbiji, Albaniji ili Sjevernoj Makedoniji ima i u ostale dvije zemlje. Time se, kažu, ukida birokratija, a spajaju ljudi. Zato bih baš volio da vidim, recimo, konobare iz Srbije kao poslugu u Draču, ili Albance koji uslužuju goste u Knez Mihailovoj.

Kosovo, stoga, ideju drži pod sumnjom da primarno služi političkim interesima Beograda. Za Kosovo je korist od zajedničkog privrednog prostora praktično nikakva sve dok Srbija ne priznaje državnost bivše pokrajine. Najvažnije trgovinske prepreke su vancarinske prirode, jer Srbija ne prihvata robu ili carinske papire na kojima se Kosovo navodi kao država.

U svemu, najzanimljivije je što su informacije o podršci projektu iz SAD i Evropske unije – oprečne. Za sada, teško je povjerovati informacijama srpske štampe da Amerika i Brisel guraju Crnu Goru i BiH u projekat. Ko će još u Crnoj Gori vjerovati da bi podgorička vlast smjela odbiti nešto što joj sugeriše Vašington?

BDP svih država Balkana zajedno, niži je od slovačkog

Dok tri lidera tvrde da je njihov savez veliki korak u pravcu članstva u EU, malo koji posmatrač sa strane to vidi na isti način. Neko je lansirao i sljedeći podatak: sve i kada bi u “Otvoreni Balkan” ušli Crna Gora, Kosovo i BiH, BDP svih šest zemalja sa oko 17 miliona stanovnika jednak je onom koji napravi 5,5 miliona Slovaka! U startu porazno i nimalo obećavajuće.

Upravo zato što uviđaju pogubnost takvog projekta, hiljade Albanaca okupile su se ovih dana u Tirani predvođeni bivšim premijerom Sali Berišom, koji je napao “Otvoreni Balkan”, nazvavši ga “đavolskom inicijativom kojom se uspostavlja srpska hegemonija” u regionu.

– Danas ovde protestuju svi građani Makedonije, Kosova, Bosne, koji u đavolskom projektu vide pokušaj avanturista da zamene Berlinsku inicijativu. Pročitajte pismo koje su poslali u Brisel.  Nigde se ne govori o suverenim narodima, već o narodima u starojugoslovenskom konceptu – zaključio je Beriša.

Da li je to bivši albanski predsjednik i premijer namjerno ili slučajno zaboravio da pomene i građane Crne Gore? I nije li, ne samo u Regionu, nego i unutar Crne Gore ovdašnja vlast pod sumnjom kada je u pitanju ova inicijativa?

Premijer Krivokapić je nedavno, u intervjuu Tanjugu rekao da Crna Gora nije rekla da neće pristupiti inicijativi “Otvoreni Balkan” već da slične inicijative već postoje i da se na njih treba fokusirati. Recimo, Berlinski proces.

Kaže on da i sada građani Crne Gore granice sa okolnim zemljama prolaze uz ličnu kartu, diplome se nostrifikuju za 10 dana, dok jedini problem predstavljaju radne dozvole mada se, kako kaže i to može “elegantno rešiti”.

Ipak, znajući kako funkcioniše ovdašnja vlast, ko još može vjerovati da će oni odoljeti udruženom pritisku Beograda, Brisela i Vašingtona, ako takvog pritiska bude? Koliko god naši lideri bili svjesni da bi, ionako bezvrijedni, bili još manje vrijedni u jednom takvom savezu, prihvatanje inicijative moglo bi se doimati kao relnost ukoliko aktuelna vlast potraje.

U takvoj varijanti, mogli bismo lako da se nakon evropskih snova, probudimo u uniji balkanskih država koja bi nas trajno udaljila od EU. U njoj bi nas dočekali velikodržavni projekti i autoritarni lideri, pa bi i državnost Crne Gore – ako ne bila dovedena u pitanje, a ono postala trajno okrnjena.

Upravo je očuvanje državnog okvira jedino što zanima aktuelnu vlast. Jer, jedino dok postoji država Crna Gora, oni su neko i nešto, koriste poluge naslijeđenog sistema, zapošljavaju se po širini i dubini, uživaju u privilegijama i glume državničke veličine. Bez države koju su, inače, iznutra razdržavali po svim šavovima, oni su i sami svjesni da su niko i ništa.

U tom očajničkom nastojanju da očuvaju privilegije koje im daju šansu da zagovaraju “ustavni patriotizam”, kao koncept koji bi uticao na brisanje i razvodnjavanje crnogorskog nacionalnog identiteta, treba tražiti nadu da će, za početak, odoljeti pritisku da prihvate Vučićev i Ramin projekat. Sljedeće čemu se treba nadati kada su oni u pitanju, jeste trajni odlazak za političke scene i dolazak neke drugačije vlasti kojoj “Otvoreni Balkan” neće biti ni u primisli.

Izvor: Aktuelno