Odgovornost srpskog nacionalizma za tragedije devedesetih i potreba za povlačenjem Crne Gore iz NATO-a

Piše: Vlatko Sekulović

U nedavno objavljenom članku „Crna Gora od raspada Jugoslavije do pada Mila Đukanovića: Da li je nešto moglo drugačije i da li su Milo i Momir mogli Srbiji da sačuvaju Kosovo?“, Dejan Jović podrobno analizira raspad bivše jugoslovenske zajednice sa posebnim akcentom na Crnoj Gori. Postavlja se pitanje svrhe ovog članka? Kako bi odgovorili na ovo pitanje neophodno je pre svega analizirati odnos autora prema nacionalizmu, a pre svega onog naroda kojem autor pripada. Naime, autor u svom članku podrobno analizira ulogu nacionalizma u crnogorskom društvu i uticaja u kontekstu političkih promena. Ovo je vrlo značajan aspekt imajući u vidu da je priroda nacionalizma takva da se i naučni tumači nacionalizma, kako navodi Lojd Krejmer (Lloyd Kramer), ne mogu lako odvojiti od objekta svoje analize. U tom cilju, iz obilja različitih primera navedenih u predmetnom članku, usredredićemo se na dva različita i ilustrativna segmenta.

Konstruišući tezu o „iznimnosti“, koja nije u potpunosti jasna u kontrapoziciji sa „izuzetnošću“ SAD za koju autor navodi da se radi o ideološkom stavu predodređenosti za dužnost zaštite vrednosti liberalnih demokratija, navodi primer Makedonije. Prema Joviću ova bivša jugoslovenska republika „nije učestvovala u ratovima, niti je njima bila ozbiljnije pogođena, bez obzira na incidente srednjeg intenziteta kroz koje je prošla 2001. godine.“. Ovaj stav odiše akademskom hladnoćom ravnoj konstataciji vremenske prognoze. Sukob „srednjeg intenziteta“ koji opisuje Jović trajao je otprilike koliko i rat u Hrvatskoj 1991. godine i eskalacija je sprečena pre svega zahvaljujući odlučnoj reakciji Evropske unije i tadašnjeg visokog predstavnika za spoljnu politiku Havijera Solane. Međutim, ono što je još bitnije u kontekstu raspada Jugoslavije jeste da istorijskim činjenicama više odgovara konstatacija da je ova republika izbegla da uđe u sukob sa Srbijom i Miloševićem, pre svega zahvaljujući umešnosti i prisebnosti Kire Gligorova, tadašnjeg predsednika Makedonije. Gligorov, koji je jedva preživeo atentat 1995. godine, se tokom raspada SFRJ strogo držao svoje devize odnosa prema vojnom vrhu „pustite armiju da ode odavde, nama ništa neće značiti da ovde ginu vojnici, sve je badava ako jedan metak pogodi čoveka.“. Tvrda „nacionalna“ linija koju je zastupao vojni vrh, jasno je izražena u stavovima generala Kadijevića, tadašnjeg saveznog ministra odbrane, koji je leta 1991. godine optužio makedonsko rukovodstvo za izdaju rečima: „nikad se nisam nadao da će Makedonci ostaviti Srbe i da hoće da napuste Jugoslaviju“. Zlokobnu pretnju  Kadijević je ponovio 17.10.1991. godine, kada je rukovodstvo Srbije odbacilo Karingtonov mirovni plan:„… po nekim mojim procenama, najpre bi stradao makedonski narod. Verujem da za narednih godina ni za ime mu se ne bi znalo, a pogotovo ne za državu.“. Dakle, Makedonija nije bila obuhvaćena ratnim dejstvima, kako kaže Jović nije „učestvovala“, u ratovima devedesetih godina samo iz razloga što srpski nacionalisti nisu imali snage da vode istovremeno dva rata, a ne zato što nisu imali nameru da kontrolišu makedonsku teritoriju i stanovništvo. Makedonija je u ideologiji srpskog nacionalizma deo tzv. Stare Srbije, koja uključuje i Kosovo, te je Srbija 1913. godine vodila Drugi balkanski rat upravo sa ciljem da osvoji Makedoniju. Mentalne mape Velike Srbije uvek uključuju i Makedoniju, u kojoj je Skoplje „prestonica Cara Dušana“, te se teritorije koje pripadaju Srbima protežu od Vardara, pa do linije Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica u Hrvatskoj. Nakon poraza u ratu za Kosovo 1999. godine bilo je prekasno za ratna dejstva, ali to nije sprečilo mešanje srpskih obaveštajaca u makedonske stvari  2017. godine.

U slučaju Crne Gore Jović opisuje događaje iz septembra i oktobra 1991. godine rečima „da je tada (Crna Gora) odlučila da pođe putem nezavisnosti kao što je u jednom trenutku i nagovijestila, …ali se nakon samo nekoliko dana povukla i promijenila odluku.“. Ispada da je crnogorsko rukovodstvo lakomisleno i nezrelo razmatralo pitanje nezavisnosti i uopšte težine jugoslovenske krize. Srpski istoričar Kosta Nikolić opisao je svu dramatičnost predmetnih događaja, koje je Jović sažeo u jednu rečenicu sa implicitnim pežorativnim sudom, u svom radu „Srbija i plan lorda Karingtona na mirovnoj konferenciji u Hagu 1991. godine“.

Krajem leta 1991. godine, nakon povlačenja jedinica JNA iz Slovenije shodno odluci srpskog i slovenačkog rukovodstva od 18. jula te godine, bilo je jasno da je Jugoslavija de facto i de iure prestala da postoji i da situacija u Hrvatskoj prelazi iz sukoba u rat, koji će ugroziti mir i stabilnost, ne samo u regionu već u celoj Evropi. Evropska zajednica je reagovala i hitno organizovala međunarodnu konferenciju sa ciljem da se spreči takav razvoj događaja. Usvojena je Deklaracija Evropske zajednice o Jugoslaviji 3. septembra u Hagu i najavljeno je sazivanje mirovne konferencije za 7. septembar 1991. godine i pokretanje arbitražne procedure kojom je predsedavao lord Piter Karington. U Deklaraciji su usvojeni principi na osnovu kojih će se pokrenuti mehanizmi za mirno rešenje krize: 1) nema jednostrane promene granica uz upotrebu sile; 2) zaštita prava svih u Jugoslaviji; 3) puno poštovanje svih legitimnih interesa i legitimnih težnji.

Karington je 4. oktobra u Hagu postigao dogovor sa Miloševićem, Tuđmanom i Kadijevićem i potpisana je zajednička izjava o neophodnosti političkog rešavanja krize, prestanku blokade garnizona JNA i „premeštanju i pregrupisavanju“ JNA u Hrvatskoj i odustajanju od jednostranog menjanja granica. Tuđman je pristao da odmah podigne blokadu kasarni JNA, a Kadijević da premesti i pregrupiše jedinice JNA. Usvojen je i dokument po kom bi političko rešenje bilo zasnovano na tri opšta uslova: zajednica nezavisnih i suverenih republika, zaštita ljudskih prava i sloboda i specijalni status za neke teritorije bez nasilnog menjanja republičkih granica. Tadašnji crnogorski predsednik, Momir Bulatović, je ovaj dokument veoma pozitivno ocenio: „Hrvatska i Slovenija dobile bi nezavisnost, neki oblik jugoslovenske asocijacije bio bi sačuvan, a Srbi u Hrvatskoj dobili bi specijalni status.“.

Usledio je zajednički sastanak rukovodstva dve republike 14.10.1991. godine, kom su prisustvovali Slobodan Milošević, Borisav Jović, Branko Kostić, Momir Bulatović i Milo Đukanović. Crnogorski rukovodioci su izneli niz kritika na račun JNA, mobilizacije i Kadijevića, te istakli zahtev za što hitnijim političkim rešenjem jugoslovenske krize. Srpsko rukovodstvo se pravdalo: „međunarodno okruženje više je nego nepovoljno za nastavak rata; s obzirom na unutrašnju situaciju u Srbiji, oni ne mogu da podrže i realizuju dopunsku mobilizaciju; najjače opozicione stranke insistiraju na „tvrdom“ nacionalnom programu, ali sistematski ometaju mobilizaciju jedinica JNA; Srbija nije u ratu ni protiv koga, već samo želi da zaštiti srpski narod koji je izvan njenih granica; pitanje položaja srpskog naroda u Hrvatskoj je internacionalizovano i jedino se na taj način može suštinski rešiti; itd.“. Momir Bulatović je ovaj sastanak okarakterisao kao „mjesto suštinskog odlučivanja“ i krenuo u susret planu lorda Karingtona razumevajući da je postignuta saglasnost dva rukovodstva o tom pitanju. Sazvao je 15. oktobra 1991. godine sednicu Glavnog odbora DPS-a, na kojoj je podržana politika crnogorskog rukovodstva. Međutim, za ono što je smatrao da će biti normalna politička procedura, sastanak Miloševića i Jovića sa rukovodstvom JNA, Bulatović je kasnije napisao: „Tada mi nije ni palo na pamet da taj razgovor može biti išta više od rutinskog saopštavanja političkog stava koji vojska treba da zna i bez diskusije poštuje. Ni slutio nisam koliko griješim i kako će se dalji tok stvari užasno i nepotrebno iskomplikovati.“.

Istovremeno sa ovim događanjima Vlada Republike Hrvatske je Srbima ponudila znatne ustupke prema kojima Srbi u suštini više ne bi bili nacionalna manjina već konstitutivan narod. Međutim, odgovor srpskih nacionalista u dve Krajine je bio: „Hrvatima se priznaje pravo da sa delom teritorije bivše SR Hrvatske izađu iz Jugoslavije, a Srbi na svojim teritorijama ostaju u Jugoslaviji i obrazuju republiku ravnopravnu sa drugim republikama u Jugoslaviji.“. Ovaj odgovor je jasno iskazao da su namere srpskih nacionalista, uključujući i Miloševića, posve drugačije od proklamovanih principa, jer je teško zamisliti da su Martić, Babić i drugi mogli samostalno, bez podrške i uputstava Beograda, postavljati ultimatume hrvatskom rukovodstvu. Isti ultimatum Hrvatskoj je Milošević eksplicitno formulisao tokom posete Moskvi 16.10.1991. godine: „Mi ni na koji način nismo protiv nezavisnosti Hrvatske, ali mislimo da i Srbi moraju imati to pravo.“.

U odnosu na Karingtonov plan Borisav Jović je zagovarao lukaviji stav, svestan rizika izolacije Srbije, te je izjavio: „da ne treba unapred zauzimati stavove već biti fleksibilan…. da li smo u iznuđenoj situaciji, ili u situaciji u kojoj je određeno stanje da se nešto mora ili ne mora usvojiti, ili se može prolongirati“. Međutim, u svojim memoarima Jović je naknadno pojasnio da je i za njega plan Karingtona bio neprihvatljivi ultimatum Evropske zajednice. Tajna rasprava o planu Karingtona održana je 17.10.1991. godine u Skupštini Srbije kada je tadašnja opozicija od Šešlja do Mićunovića, osim Draškovića, oštro napala i kritikovala srpsko rukovodstvo, odbacujući ovaj plan. Šešelj je tada otvoreno pretio ako se usvoji plan: „Uostalom, mi ćemo sve ove sukobe koji se vode u srpskim zemljama, prevesti sada ovde, u ovu suženu Srbiju i tu će se proliti mnogo više krvi.“. Takav stav je bio podržan i od brojnih rukovodilaca Socijalističke partije poput Radomana Božovića tadašnjeg šefa poslaničkog kluba SPS. Vladislav Jovanović tadašnji ministar inostranih poslova sažeo je u završnoj reči taktiku srpskih nacionalista u vezi ovog plana: „..dokument je radni i niko nema pravo da bilo šta potpisuje…. sudovi (Miloševića) o tom papiru od početka bili vrlo kritični….Razume se da se nešto može reći na različite načine…na način koji ne predstavlja (Srbiju) kao rušioca konferencije…poslednje šanse za postizanje mirnog političkog rešenja“. Milošević je za odbijanje plana Karingtona koji je isključivao secesiju dveju Krajina iz Hrvatske, tzv. „pravo Srba na nezavisnost“, imao skoro apsolutnu podršku u Skupštini, vojnom vrhu i šarolikoj sprezi javnih ličnosti od akademika Pavla Ivića, profesora Radoslava Stojanovića, partizanskog generala Pavla Jakšića, književnika Jovana Radulovića, profesorke Smilje Avrmov, tvoraca tzv. „Memoranduma SANU“ poput Koste Mihailovića, pa do Enrika Josifa, koji je izmislio tezu o Srbima „nebeskom narodu“, i lapidarno izrazio srpski nacionalistički stav u konkretnom slučaju: „Snažno, dostojanstveno, istorijsko, nadistorijsko, suštastveno, veliko – NE“.

Istog dana, 17. oktobra 1991. godine, održana je sednica crnogorske Skupštine, a poruka srpskog rukovodstva, predočena Branku Kostiću pred njeno održavanje, je bila da predlog treba odbiti jer „rastura Jugoslaviju, razbija srpski narod u više država, ostavlja Srbe u Hrvatskoj“, i da bi prihvatanje bilo „najpodmukliji nož u leđa Srbiji i njenom rukovodstvu. Da dobro promisle šta rade.“. Momir Bulatović je održao izuzetan govor koji je potpuno odudarao po svojim tvrdnjama od dotadašnjih srpskih nacionalističkih stavova: „da je Jugoslavija već razbijena“, „rat koji se vodi je potpuna politička konfuzija“, „društvu preti ekonomska katastrofa, kao i duboki socijalnopsihološki poremećaji“, „bilans dosadašnjih sukoba je toliko strašan, a moguće perspektive njegovog nastavka užasavajuće“, zaključujući da su „mnogi poslanici podlegli nacionalnom romantizmu“, te „da u Evropi ne treba tražiti neprijatelja.“. Srpski nacionalisti u Crnoj Gori su ovaj nastup dočekali kao izdaju, rečima poslanika Radoša Kneževića: „Ovakav dokument koji je ponuđen od strane Haške konferencije je ultimatum srpskom narodu. Pitam vas noćas – ko smije da potpiše kapitulaciju, u ime koga taj sramni čin koji duboko vrijeđa čitavo srpstvo? Zato noćas izjavljujem u ime čitavog srpskog naroda da je bolje rat nego pakt, na oružje Srbi, formirajte bataljone.“. Skupština Crne Gore ipak je ovlastila Bulatovića i Predsedništvo da podnesu „teret odgovornosti“, a da će se poslanici izjasniti po fait accompli.

Bulatovića, prema njegovom kazivanju, nazvao je Milošević tokom sednice crnogorske skupštine, ali Crnogorci su ostali pri svojim stavovima, ili kako je to napisao sam Bulatović:  „ostao nam je drag Slobodan Milošević, ali su nam draži bili argumenti i činjenice“. Bulatović putuje u Hag na konferenciju koja je zakazana za dan posle, 18. oktobra 1991. godine, a prilikom dolaska u Beograd celokupno srpsko rukovodstvo ga je bojkotovalo i sabotiralo njegov put kako bi zakasnio, o čemu je Bulatović izneo ocenu: „Dobro, moglo je biti i gore“. Ove reči Bulatovića jasno ukazuju da je bio vrlo svestan na šta su sve Milošević i njegovi bili spremni, što je kasnije postalo evidentno ubistvom Ivana Stambolića.

Milošević i Branko Kostić su na Drugom plenarnom zasedanju Mirovne konferencije odbacili ne samo Karingtonov plan već i opšte uslove sporazuma dogovorene 4. oktobra, dok su redom Tuđman, Gligorov, Bulatović, Izetbegović i Kučan prihvatili dokument koji je pripremila Evropska zajednica. Usledili su ogromni pritisci na Bulatovića, optuživan da je izdao Srbiju i da je „Momir haški“, a Novak Kilibarda, predsednik Narodne stranke Crne Gore je ocenio da je Bulatović izvršio „kapitulaciju pred neprijateljima“. Međutim, prevladalo je mišljenje među srpskim nacionalistima da bi uklanjanje Bulatovića, prema kazivanju Branka Kostića, izazvalo proširenje sukoba i na područje Crne Gore, te su se odlučili za  „mere koje bi neutralisale negativne efekte njegovog prihvatanja haškog dokumenta.“. Milošević je održao sedmočasovni sastanak sa njim 21. oktobra 1991. godine, međutim bez rezultata. Istovremeno je Kadijević u cilju pritiska na crnogorsko rukovodstvo naredio novo raspoređivanje jedinica iz Crne Gore na teritoriji Hrvatske, a kako navodi Nikolić, loše komandovanje i nedisciplina doveli su do razorne pljačke na dubrovačkom ratištu (posebno su ostala upamćene pljačke Cavtata i aerodroma Ćilipi). Predsedništvo  Crne Gore nije odustajalo od svog pravca i reagovalo je zahtevom Vrhovnoj komandi Oružanih snaga da se rezervisti vrate sa ratišta u Hrvatskoj. Kada je postalo jasno da je ovaj zahtev odbijen uputili su javni poziv 24. oktobra 1991. godine da se crnogorske starešine i vojnici vrate u Crnu Goru, što je podržala i Skupština Crne Gore. Čin povratka crnogorskih pripadnika tzv. JNA delovao je šokantno za srpske nacionaliste i predstavljao je prvu tektonsku pukotinu u njihovom nastojanju da ostvare kontrolu nad teritorijom Hrvatske, što je potom imalo dalekosežne posledice po propast plana stvaranja Velike Srbije, kao i na dalju evoluciju političkog života u Crnoj Gori i Srbiji koji je rezultirao padom Miloševića i sticanjem nezavisnosti 2006. godine.

Ova analiza dramatičnih događaja koji su se odvijali od 4. do 24. oktobra 1991. godine zasnovana i na iskazima njihovih aktera, jasno ukazuje da su dva rukovodstva imala dijametralno suprotne stavove u odnosu na Karingtonov plan koji je podrazumevao i Crnu Goru kao „nominalno suverenu i nezavisnu državu“ prema rečima Momira Bulatovića, izrečenim u Skupštini Crne Gore 17.10.1991. godine. Odnos prema Karingtonovom planu bio je posledica ideoloških razlika odnosno viđenja jugoslovenske krize, njene tragičnosti i potrebe da se izbegnu dalja ratna razaranja, a ne izraz lakomislenosti crnogorskog rukovodstva. Činjenica da je Crna Gora ostvarila svoju nezavisnost tek nakon skoro petnaest godina od ovih događaja, posledica je agresivnog odnosa srpskih nacionalista prema ovoj republici zbog činjenice da Velika Srbija, odnosno „srpski svet“ ima kao nužan, konstitutivni, ontološki deo i crnogorsku teritoriju.

Očigledno je da ocena Jovića o događajima u Crnoj Gori oktobra 1991. godine ne stoji, kao ni zaključak da je crnogorsko rukovodstvo tada odustalo od obnove punog međunarodnog suvereniteta. Takva ocena je zasnovana na zanemarivanju istorijskih činjenica poznatih stručnoj javnosti, a posebno na umanjivanju značaja i uloge srpskog nacionalizma u odnosu na Crnu Goru, raspadu SFRJ i odgovornosti za neizmerne ljudske tragedije koju je bilo moguće izbeći. Milošević i srpski nacionalisti odbili su bilo kakvu mogućnost mirnog rešenja i odustanka od kontrole svih teritorija koje su po njihovom viđenju „pripadale“ srpskom narodu. Jović, dakle, u predmetnom članku ne uspeva da se objektivizuje u odnosu na „sopstvenu“ naciju i njen nacionalizam.

U tom kontekstu postaje jasno da je svrha predmetnog Jovićevog članka sadržana u poslednjem stavu koji je izneo „da Rusija kao i SAD smatraju danas da je Crna Gora, kao članica NATO, dio Zapada.“. Dalje, Jović navodi da se pritisak na Crnu Goru smanjio jer je Rusija shvatila da dalje mešanje u crnogorske stvari dovelo do konfrontacije sa Zapadom. Prema Joviću Rusija nije u konfrontaciji sa Zapadom, rusko rukovodstvno ne poziva na „krstaški rat“ protiv „jedinstvenog Zapada“ i Rusija ne koristi svaku priliku, bilo u Evropi, Africi ili Aziji da izazove konfrontaciju sa SAD i Zapadom. Rusija je 31. marta 2023. godine usvojila novu spoljnopolitičku strategiju u kojoj su Zapad, SAD i NATO označeni kao glavna egzistencijalna pretnja po Rusiju, što je Joviću, kao stručnjaku za međunarodno odnose vrlo dobro poznato. U cilju eliminacije pretnje po Rusiju, strateški pravac delovanja jeste mešanje u unutrašnje poslove svake od članica NATO sa ciljem raspada NATO saveza koji može započeti i izlaskom njene najmanje članice. Jović svojim člankom navodno o Kosovu, u stvari anestetizuje pozornost crnogorske i međunarodne javnosti, uključujući i regionalnu, na pretnju koju konstantno generiše srpski nacionalizam svojom ambicijom da kontroliše Crnu Goru, a koja je funkcionalna u odnosu na ruske imperijalne ciljeve. Umanjivanjem odgovornosti srpskog nacionalizma za tragedije devedesetih godina XX veka, Jović u stvari poručuje da srpski nacionalisti nisu pretnja bili tada, a nisu ni danas po Crnu Goru, što je u suprotnosti sa činjenicama. Prema Joviću stvaranje srpskih autonomnih oblasti u Hrvatskoj devedesetih godina prošlog veka koje su se tragično završile kako po Hrvate, tako i po Srbe, nema nikakve ideološke veze sa bizarnom inicijativom o povlačenju priznanja Kosova od strane opštine Zeta. Joviću mora biti sasvim jasno da nakon otpriznavanja Kosova, sledi zahtev opština pod kontrolom srpskih nacionalista za povlačenjem Crne Gore iz NATO-a. Svrha predmetnog članka je spin, uvijen u oblandu stručnosti i naučnog autoriteta, u funkciji ostvarenja „srpskog sveta“ u okvirima šireg „ruskog sveta“. Da zaključimo rečima Momira Bulatovića: drag nam je Jović, ali draži su nam argumenti i činjenice.