U društvu bruke, farse i svinjarije

piše: Željko Vukmirović

Sad bi svi da budu Rajo Evropa. E pa, ne može. Čovjek je prošao trnovit put od Raja Bureka i štrajka glađu zbog kojeg su se njegovi saborci rastrčavali u sitne sate po gradskim burekdžinicama ne bi li zadovoljili apetit svog šefa u trenucima senzacionalnog gladovanja po skupštinskim odajama. Poslije, trebale su mu godine predanog foliranja dok nije stigao do svog novog nadimka i postao Rajo Koljenica. Uzgred, bio je i vojvoda i ratni drug i pokajnik. Pa, čak i Gandi. Podsmijeh ga je uredno pratio. Tim povodom, svašta ga je snalazilo. 

Na tom putu sa nadimcima, doduše sa prilično neugledne distance, zapratili su ga i izvjesni Boki Megatrend, Joko Tinjalica, Jelena Patika, Ljaljo Veting i Her Flik. Ipak, bile su to tek blijede kopije koje su potpisivale teške životne frustracije i komplekse, pa oko toga i nije bilo neke naročite komičnosti. 

A onda je istorija okrenula novu stranicu. 

„Ipak je ljepše biti pipun nego bukva.“

I svi drugi nadimci su postali samo drugi. Bukva je postala zakon. A taj lako zapaljivi materijal bi morao da garantuje ugodan boravak na položajima sasvim izvjesnom broju činilaca u izvršnoj vlasti. Širok dijapazon. Posebno onima koji ne skrivaju nervozu kad god im se spomene odgovornost i ostavke. Bukva je tu da održi plamen i garantuje toplinu doma potpunog haosa, te zagrije iskompleksirane duše u vrhu vlasti. 

Može se smatrati da je sprdnja kod kuće. I da joj društvo prave bruka, farsa i svinjarija. 

Valjda samo iz razloga da budemo uvjereni kako sa sprdnjom nema zajebancije. 

Sa pipunom je stvar sasvim drugačija. Nekada lako svarljiv i popularan domaći proizvod ogrezao je u dostupnosti tuđim interesima, postao nejestiv poput odrtog otirača, zaokupljen sopstvenim fijaskom, borbom za goli opstanak i pristiglim računima. Jer, ljepota je prolazna. Pipun to sada najbolje zna. I ne može ništa protiv jedne bukve u plamenu. Pa, iako je odvažno zaigrao i na kartu psiho testa. Tanak led. 

A i pravo porijeklo ovog dostupnog urnebesa treba tražiti na drugoj adresi. Kad bi Spajke bio dovoljno lud da iskreno prijavi stalno mjesto boravka… 

Bar da poštar može da se bavi svojim poslom. 

Ili kad bi makar oni u srcu Evrope konačno priznali da su svojevremeno napravili urnebesnu štetu uzmičući pred prosrpskim i proruskim partijama u Crnoj Gori, te kleronacionalističkim idejama srpske crkve. Malo morgen. Ili malo više. 

Svejedno, ona ljubazna i urgentna upozorenja o narušavanju ljudskih prava sada tumaraju našom svakodnevicom. Dok uhljebljeni činioci u izvršnoj vlasti isporučuju novu dozu oholosti. Sprdnja prijeti da oduva plafon. I svi bi da budu Rajo Evropa. Bezbrižan, stacioniran, uhranjen. E pa, ne može… 

Ovako, naša realnost je na zabavi sprdnje.

U društvu bruke, farse i svinjarije.