KONCESIJA AERODROMA KAO RAZVOJNI MODEL: Zašto je ova odluka racionalna i ekonomski opravdana

Odluka Vlade Crne Gore da predloži davanje aerodroma u Podgorici i Tivtu pod koncesiju na 30 godina predstavlja klasičan primjer prelaska sa modela upravljanja ograničenim javnim resursima na model ubrzanog razvoja kroz partnerstvo sa globalnim operatorima. Suština ove odluke nije ideološka, već duboko ekonomska: kako iz postojeće infrastrukture izvući maksimum bez dodatnog opterećenja državnog budžeta.

Prvo i ključno pitanje je investicioni kapacitet države. Aerodromi u Podgorici i Tivtu godinama funkcionišu na granici svojih mogućnosti, posebno u turističkim špicevima. Modernizacija terminala, povećanje kapaciteta i unapređenje operativnih standarda zahtijevaju stotine miliona eura ulaganja. Država taj novac može obezbijediti ili kroz zaduženje ili kroz preusmjeravanje sredstava iz drugih sektora. U oba slučaja cijena je visoka – ili rast javnog duga ili usporavanje razvoja u drugim oblastima. Koncesija, nasuprot tome, omogućava da se taj investicioni ciklus realizuje bez direktnog fiskalnog pritiska.

Drugi važan aspekt je efikasnost upravljanja. Globalni operatori poput Incheon Airport Consortium dolaze sa iskustvom upravljanja kompleksnim aerodromskim sistemima, optimizacijom procesa, razvojem komercijalnih prihoda i integracijom sa međunarodnim tržištima. U praksi to znači više linija, bolju povezanost, kraće čekanje, veći nivo usluge i veće prihode po putniku. Državne kompanije, posebno u malim sistemima kao što je crnogorski, često nemaju ni kapital ni operativnu fleksibilnost da prate takve standarde.

Globalni operatori poput Incheon Airport Consortium dolaze sa iskustvom upravljanja kompleksnim aerodromskim sistemima, optimizacijom procesa, razvojem komercijalnih prihoda i integracijom sa međunarodnim tržištima

Treći element je raspodjela rizika. U postojećem modelu država snosi gotovo sve – od investicionog rizika do operativnih izazova i tržišnih oscilacija. Kod koncesije, značajan dio tog rizika prelazi na koncesionara. On ulaže kapital, preuzima obavezu modernizacije i mora da generiše prihod kako bi opravdao investiciju. Država, s druge strane, dobija garantovani procenat prihoda, što uvodi stabilnost i predvidivost u javne finansije.

Četvrto, finansijski efekti nijesu jednokratni već dugoročni. Model u kojem koncesionar uplaćuje procenat bruto prihoda znači da država učestvuje u rastu aerodroma. Što je veći broj putnika i veći obim poslovanja, veći su i prihodi budžeta. Procjene o najmanje milijardu eura ukupnih benefita u periodu trajanja koncesije ukazuju da država ne gubi prihod, već ga transformiše u stabilan i rastući tok.

Peto, važno je razumjeti šta koncesija nije. Ona nije prodaja, niti gubitak kontrole nad strateškim resursom. Vlasništvo nad zemljištem i infrastrukturom ostaje državno, a nakon isteka ugovora država dobija unaprijeđene aerodrome bez dodatnih ulaganja. Drugim riječima, država “iznajmljuje upravljanje”, ali zadržava imovinu i dugoročno dobija veću vrijednost nego što je imala na početku.

Šesti aspekt odnosi se na šire ekonomske efekte. Aerodromi nijesu izolovani sistemi – oni su ulazna vrata turizma, trgovine i investicija. Bolja povezanost direktno utiče na broj turista, dužinu boravka i potrošnju. Svaki dodatni let znači više prihoda za hotele, restorane, transport i lokalnu ekonomiju. U tom smislu, ulaganje u aerodrome ima multiplikativni efekat koji prevazilazi sam sektor vazdušnog saobraćaja.

Aerodromi nijesu izolovani sistemi – oni su ulazna vrata turizma, trgovine i investicija

Na kraju, socijalna dimenzija ovog modela takođe je važna. Obaveza preuzimanja zaposlenih i zadržavanja kolektivnog ugovora obezbjeđuje stabilnost radnih mjesta u tranzicionom periodu, dok razvoj aerodroma dugoročno može generisati nova radna mjesta kroz rast obima poslovanja.

Kada se svi ovi elementi sagledaju zajedno, koncesija se ne pojavljuje kao kompromis, već kao racionalan izbor u uslovima ograničenih javnih resursa i potrebe za brzim razvojem. Država zadržava vlasništvo, dobija investicije, dijeli rizik i ostvaruje stabilne prihode, dok građani i privreda dobijaju moderniju i efikasniju infrastrukturu. Upravo u toj ravnoteži između javnog interesa i tržišne efikasnosti leži ključ zašto je ovaj model – u datim okolnostima – dobar potez.

L.P.Đ.