Kolosalna zabluda

piše: Željko Vukmirović 

Kampanja je sjajan trik. Svašta tamo može da stane. Još ako izgleda intimno i familijarno, pola posla je obavljeno. Političari znaju da moraju biti posebno oprezni u svojim saopštenjima. Andrija Mandić je savršeno dobro znao u što se upušta. I morao je ozbiljno da se pobrine da izabere najbolju formu za jedno saučešće. Osnovana je pretpostavka da je zasigurno bio riješen da svaka riječ bude nepogriješiva, lišena bilo kakvih nedoumica. Ukratko, imamo posla sa prečicom do jedne kolosalne zablude. 

“Upravo sam Darku Mladiću, u svoje i u ime Nove srpske demokratije, uputio saučešće povodom smrti njegovog oca, generala Ratka Mladića“, napisao je Mandić na X-u.

I to je bilo sasvim dovoljno za lokalnu, a onda i regionalnu, pa evropsku reakciju. Baš kao i za tumačenje jedne poruke neprihvatljivom za elementarne civilizacijske standarde. 

Povratak kampanji. Malo intimnog i familijarnog moralo bi se smatrati provjerenim efektom. Uostalom, izbori koji očekuju Crnu Goru sljedeće godine predstavljaju ulaganje koje ne trpi promašaje. Puno je tu važnosti, puno benefita. 

Samo što se uz to nameće i pitanje, čija je ovo kampanja?

Navodni otklon Andrije Mandića od srpskog predsjednika Aleksandra Vučića u potpunosti se može smatrati najobičnijom farsom. Mandićev učinak nema nikakve veze sa interesima Crne Gore. Posebno je utrapljena eventualna ravnopravnost o kojoj Mandić priča u svom “novom srpskom odgovoru za novo vrijeme” koja se u startu promovisala kao krajnje nezamisliva. Ponajprije iz razloga što Crna Gora upravo nema nikakve veze sa odavanjem poštovanja jednom srpskom ratnom zločincu. To je stvar srpske nacionalističke zajednice, njihovih interesa, njihovog projekta “srpski svet” i njihovih zamisli o uređenju regionalnih geostrateških odnosa. 

Zato je Mandićevo saučešće povodom smrti jednog osuđenog ratnog zločinca sastavljeno lično i familijarno, ponajbolji opis farse koja se može prikazati kao kampanja. Po ukusu izvršne vlasti u Srbiji, sa crnogorske adrese. Ovo sa ličnim i familijarnim može se podvesti pod Mandićevu kreativnost. 

Dirljivo, zar ne?

Tako se bar nameće da je zamišljeno. Tako je bar pismeno navedeno. I lično i kao politički angažman. A onda, valjda je sve to trebalo da prođe i kao sugestija na jedan naročiti pogled na svijet prema kojem se ukazuje poštovanje ratnom zločincu, te njegovom sveukupnom učinku. Naravno, sve bi trebalo da predstavlja slobodu govora. 

Kolosalna zabluda. 

Evropa je već imala puno prilike da prihvati svoju užasnu grešku sa uvažavanjem slobode govora povodom projekta srpske religijske zajednice pod nazivom “ne damo svetinje”. Posebno iz razloga što je već u naslovu bilo jasno da se radi o najobičnijoj otimačini i otvorenim vratima srpskom revizionizmu. Posebno iz razloga što je baš ta srpska religijska zajednica u jednom sudskom sporu pred evropskim sudom već bila činjenično stavljena u kontekst etničkog čišćenja i zločina protiv čovječnosti. Od tog uvažavanja slobode govora pa do smjene vlasti u Crnoj Gori nije prošlo mnogo. 

Sada je Evropa uvrijeđena i ne libi se da prijeti Crnoj Gori blokiranjem integracija zbog jedne poruke saučešća koje je uputio predsjednik crnogorskog Parlamenta Andrija Mandić, kao predvodnik prosrpskih partija, žaleći zbog smrti osuđenog srpskog ratnog zločinca. 

E, to se već zove kolosalna zabluda.