VLAST UPORNO TRAŽI “TERORISTE” SA BELVEDERA: Sve osim klicanja ”Srpskom svetu” su “vještačke podjele”

Najprije su kao teroristu željeli da predstave Nena Kaluđerovića, čija je jedina uloga na Belvederu bila da uz pomoć megafona održava red. Sad to žele načiniti od Saše Zekovića, čiji je jedini grijeh snimak koji je neko uhvatio mobilnim telefonom, gdje zove doktora Mugošu da pomogne trudnoj ženi kojoj je pozlilo

Piše: Nebojša Redžić

Da su kojim slučajem popovi i sljedbenici Crkve Srbije 5. septembra neometano umarširali na Cetinje i u svom svetosavskom adrenalinskom zanosu obavili glamurozni svetosavski pir u svetom Cetinjskom manastiru, Crna Gora bi bila pomirena.

Desetine džipova punih popova i za tu priliku aktiviran premijerov “Majbah” pobjedonosno bi uplovili u Prijestonicu i tamo raširili trobojke države Srbije. Dočekali bi ih Joco Markuš i Filip Adžić, koji bi za tu priliku otvorili cetinjsku Srpsku kuću okićenu zastavama sa četiri ocila i uokvirenim tekstom podrške poslanice njemačkih Zelenih u Evropskom parlamentu Viole Fon Kramon. Ispred kuće, bio bi formiran red od 996 potomaka istih onih koji su nekada čekali ispred vrata guvernera okupirane Crne Gore Pircija Birolija. Oni bi u rukama imali spiskove komita i onih koji bi to mogli da postanu, a unutra bi Joco i Filip dijelili nagrade za lojalnost i određivali kazne za neposlušnost.

Spektakl u Cetinjskom manastiru bio bi veličanstven. Slavila bi se pobjeda nad ostacima poraženih komitskih snaga, dok bi Aleksa Bečić održao govor iz visoke i za tu priliku iz Dvora iznijete stolice u kojoj bi proglasio pomirenje u Crnoj Gori. Joanikije bi bio ustioličen po svim svetosavskim običajima, a pop Prle iz ravne Vojvodine čitao bi zbirku Amfilohijevih kletvi upućenih onima koji se nekada nijesu mirili sa svesrpskim shvatanjem pomirenja.

Pomirenje je po njima – da ne bude zabune – ona situacija u kojoj svi mislimo kao oni, gdje nema neistomišljenika, ljudskih prava i ostalih izmišljotina trulog Zapada. Sa takvim poimanjem pomirenja, u Crnoj Gori bi prestao otpor asimiltorskom, velikodržavnom naumu i svi bismo, onako posrbljeni, aplaudirali popu Prletu i njegovim saučesnicima.

…

Tako bi, dakle, sve izgledalo u velikosrpskim snovima da nije bilo “ostataka poraženih snaga” koji su se sjatili na Belveder i poručili popovima da će u Cetinje ući samo preko njih mrtvih. Snovi bi se možda i ostvarili kada ne bi bilo onih kojima su čast i dostojanstvo preči od izdaje i služenja tuđinu.

Ali, kada već imate vlast, treba učiniti sve da se onima koji su pružili otpor, (umjesto da dostojanstveno izginu poput svojih predaka na Mojkovcu), pokaže snaga države. Optužiti ih da su teroristi, makar optužnicu pisao Vukas Radonjić, kad već neće Katnić, osuditi ih, staviti im do znanja da se nešto slično više nikada ne smije ponoviti.

Policajci su šaputali “kuku nama”

Najprije su kao teroristu željeli da predstave Nena Kaluđerovića, čija je jedina uloga na Belvederu bila da uz pomoć megafona održava red. Sad to žele načiniti od Saše Zekovića, čiji je jedini grijeh snimak koji je neko uhvatio mobilnim telefonom, gdje zove doktora Mugošu da pomogne trudnoj ženi kojoj je pozlilo.

I nikako ne mogu da shvate da toga dana hiljade okupljenih nijesu imale vođu i niko ih nije organizovao. Niko – do ljubav prema jedinoj domovini koju apologete nove vlasti ne mogu da ukapiraju. Jer oni, kao sluge i potomci slugu ne mogu da shvate da neko može da ima i bezrezervno da voli samo jednu domovinu. Njima ne dopire do mozga da za naum odbrane časti nije potreban vođa, niti kalašnjikov.

Predvođeni onima koji su blagosiljali sve srpske zločine – od Karlobaga, preko Srebrenice do Prištine – ubijeđeni su da pred njihovim velikodržavnim nakanama svi treba da stoje pored puta i aplaudiraju, a ne da na put postavljaju barikade. Jer sve osim klicanja Srpskom svetu su “vještačke podjele”, “zavađanje istog naroda” ili nemir nasuprot miru koji je “naša nacija”.

Prevedeno na srpski (da me ceo svet razume) to znači da će Uprava policije u saradnji sa tužilaštvom, morati da sastavi krivičnu prijavu kojom će građanski protest na Cetinju 4. i 5. septembra zvanično biti proglašen skupom ekstremista i pokušajem terorizma. To što je skup organizovan kao bunt zbog odluke Crkve Srbije da u Cetinjskom manstiru ustoliči mitropolita te sekte Joanikija Mićovića, otežavajuća je okolnost za njegove organizatore.

Oni koji pominju ljudska prava, pravo na slobodu okupljanja, prvo na protest ili, ne daj Bože, prekoračenje ovlašćenja policije, istomišljenici su ekstremista za koje su čelnici odlazeće vlasti pripremili spiskove, a moguće je da im spremaju i žute trake. Jer, znamo kako su završili oni koji su se suprotstavljli naumu srpskog velikodržavnog projekta prije par decenija.

Vjerovatno danas likuju dok gledaju junoše iz Policijske akademije u Danilovgradu kako slave pobjedu tuđe države, zaključujući da oni koji su Cetinje poklopili bojnim otrovom sa isteklim rokom upotrebe, gumenim mecima i hektolitrima suzavca – imaju dostojne nasljednike.

Ipak, stvari nijesu uvijek onakve kakvima se čine na prvi pogled. Autor ovog teksta imao je privilegiju da bude na barikdama, ali i službenu obavezu da priđe i policajcima koji su na Belvederu formirali streljački stroj u skladu sa komandom “bolje mi njih, nego oni nas”. E pa, ti isti policajci, dok su slušali momke i đevojke sa barikada koji su im poručili da se neće izmaći i da slobodno krenu da ih sklone, uglavnom su sebi u bradu jaukali, proklinjali sudbinu što su tu, uz nimalo obećavajuće: “kuku nama”.

Samo, dakle, zahvaljujući hladnoj glavi i trezvenosti onih koji su “komandovali” ljudima sa barikada, sačuvan je toga dana građanski mir u Crnoj Gori. Za građanski mir, priznajem, zaslužan je i onaj ko je smislio da helikopter VCG dostavi popove u Cetinjski manastir poput “Glovo” isporuke i vrati ih pošiljaocu nekoliko desetina minuta kasnije, poput robe sa isteklim rokom trajanja koja ide na reklamaciju. Jer, kada su vidjeli da je letjelica sa svim propratnim detaljima obesmislila čin ustoličenja i pretvorila ga u lakrdiju, belvederci su konačno mogli da se sklone sa barikade, svjesni da su svoju časnu misiju obavili. Svetosavska orgija toga dana je na Cetinju spriječena, a duše predaka bile su ponosne na svoje potomke.

Belveder će ostati da sija

Valjda kao odmazda zbog poraza na Belvederu, policija je na cetinjskim ulicama demonstrirala potom brutalnu državnu silu u korist jedne vjerske zajednice. Oni koji su u danima nakon 5. septembra pominjali “prekomjernu silu”, “prekoračenje ovlašćenja”, “nezakonito postupanje”, “gumene metke”, “bojne otrove sa isteklim rokom upotrebe”… postali su trn u oku aktuelne vlasti.

Trebalo je, valjda, da svi odreda zaćute i budu srećni što komandu da se puca bojevom municijom toga dana niko sa svetosavske strane – nije izrekao.

Zato je bojeva municija morala da se nađe u programu Javnog servisa koji je svoju laž – da je pucano na policiju – objavio nekoliko dana kasnije, uz loše montiran audio material koji ništa ne dokazuje. Ta krupna laž za koju je scenario napisala Uprava policije, a režiju potpisalo uredništvo TVCG, ostaće kao trajno svjedočanstvo jedne sramotne epizode odlazećeg režima. Jer, navodno, ne bi bilo brutalne policijske akcije u gradu, da nije bilo pucnjave na Belvederu. Ali, kako kada se za “pucanje na policiju” našao “dokaz” tek pet dana kasnije?

Ostaće, dakle, Belveder da muči i u dugim jesenjim i zimskim snovima prognja sve one koji su izdali sramotna naređenja da se četiri sata pod opsadom drži čitav jedan grad. Kada budu daleko od poluga vlasti, ostaće i strah da će jednom ipak sjesti na optuženičku klupu zbog onoga što su 5.septembra priredili Cetinju. Biće im kasno ako jednoga dana ipak shvate da su okupljeni belvederci imali i pravo da se okupe i da izraze protest i sve ono što spada u korpus ljudskih prava. Uključujući i pravo na samoodbranu.

Na stranu sada kategorije koje su nepoznate i daleke onima koji još kratko vrijeme upravljaju Crnom Gorom. Jer, da su ikada išta znali o crnogorskoj časti i junaštvu, o slavnim precima i idealima slobode i nezavisnosti, već odavno bi se izvinili Cetinju i Crnoj Gori.

Svojim pokroviteljima iz Beograda i Moskve, a nažalost i iz nekih ovdašnjih ambasada, mogli su da se izvinjavaju samo zato što nijesu obavili zadatak. No, ako je Srbiji i Rusiji itekako stalo do identitetskog sloma Crne Gore, čudno je da na takav asimilatorski naum ćute i Brisel i Vašington, ne shvatajući da se tu krije suština crnogorskih raskola. Jer, ponoviću, od zloupotrebe državnih resursa aktera prethodnog režima, neuporedivo veća pljačka je katastarski prepis na Beogradsku patrijršiju 650 crnogorskih manstira i crkava i stotina kvadratnih kilometara zemlje.

Tako nešto, moglo je da se priredi jedino identitetski pokorenoj Crnoj Gori. Povodom takve namjere asimilatora, Vašington i Brisel se nikada nijesu oglasili!

I zato će Crna Gora još decenijama biti zona nestabilnosti i poprište sukoba različitog intenziteta. Neko kaže da je baš takva potrebna Zapadu. Ja u to ne vjerujem. I zato očekujem da pomognu Crnogorcima da opstanu kao nacija, pa makar razloge potražili u Đilsovom “klatnu” i upozorenju kome svjedoči istorija – da ono ne smije da pretegne na jednu stranu. Ni crnogorsku, ni srpsku.

A Belveder? On će ostati da sija kao jedna od najsjajnijih stranica crnogorske istorije.

Kao akter svih skupova na kojima se od 1990. godine do danas branila čast i ponos Crne Gore, priznajem da nikada nijesam bio tako ponosan na crnogorsku mladost i kompaktnost kao na Belvederu. Nikada tako srećan što vidim da su stasale generacije onih koji su esencija građanske i sekularne Crne Gore. I nikada tako siguran da će Crna Gora još zadugo trajati, bez obzira što su nam i Petrovići i njihovi potomci ostavili dovoljno materijala da se svađamo još narednih 300 godina.

Izvor: Aktuelno