Connect with us

Politika

Ponuda za priključenje Crne Gore društvu kojem prijeti nestanak

Published

on

Piše: Vlatko Sekulović

Milorad Dodik je doneo predlog sporazuma o specijalnim odnosima predsedniku skupštine Crne Gore. Poznati konvertit koji je došao na vlast „na američkom tenku“, te od socijaldemokrate postao gorljivi nacionalista, sigurno opet smišlja neku prevaru, kao što je svojevremeno prevario svoje dotadašnje saveznike. Naime, u dodikovskoj svesti sve je dozvoljeno radi sopstvenog bogaćenja i lične vlasti, filozofski rečeno ontološkoj sigurnosti svedenoj na materijalno i telesno. Radi se o političaru koji je uspešno iskoristio, odbacio i preživeo svakog lidera u Srbiji tokom XXI veka, od Koštunice, Tadića, do Vučića, uspešno žonglirajući sa vrednostima i principima sledeći nauk Gručo Marksa: „ovo su moji principi, ako vam se ne svidjaju, imam ja i druge.“.

Vlatko Sekulović

U sadašnjem izdanju trudi se da se postavi kao glavni predstavnik interesa Moskve u regionu ulazeći u čak i u opskurnu konfrontaciju sa Beogradom. Njegovo prisno koketiranje sa Nestorovićem sa kojim deli izvitoperen, okultni, manipulatorski, egoističan i narcisoidan pogled na svet, nije naivno ni po vlast u Srbiji. Nema slučajnosti u tome da dolazi do rascepa šojićevskog pokreta „MI“ nakon sastanka između dva „reptilijanaca“, tj. dva čoveka sa plavim očima, koji su po Nestoroviću, nastali ukrštanjem ljudi i vanzemaljaca. Rašomonijada u Dodikovoj režiji sa ovom „organizacijom“, koja je okupila likove isključivo vođenih materijalnim interesom, izazvala je toliko sumnje da se zgadila čak i liderima SNS-a ključno doprinevši verovatnom raspisivanju novih beogradskih izbora.

Ipak, kalkulacija Dodika koji se suočava sa demografskom i ekonomskom implozijom RS, je jasna, nametnuti se kao ključni remetilački faktor u regionu. Dodikova ponuda Mandiću uvijena je u oblandu pozivanja na iskonske „srpske“ interese i obaveze SRJ, te tako proklamuje da njegova inicijativa nije na štetu BIH, a sve što radi jeste na štetu BIH i poništenja Dejtonskog sporazuma. Evocira SRJ kada ova nije bila međunarodno priznata država, 1995. godine, ali je on tada važio za glavnu alternativu kako politici predsednika te SRJ, Miloševića, tako i Karadžića, kao nova nada bosanskohercegovačke politike.

Njegova prćija, na šta je sveo RS, je na rubu demografske i ekonomske održivosti, a njegov plan je jednostavan: što je manje ljudi, Srba, i što su stariji, to će njegova mala, ali organizovana hajdučka družina biti sigurnija i lakše vladati tim prostorom. Dodik uporno odbija popis u RS jer bi postao očigledan ovaj njegov naum, usled kog će ova tvorevina u roku od deset godina pući po šavovima, jer neće biti niti ko da leči, čuva, gasi požare, popravlja zube, itd. niti ko da plaća za te društvene funkcije. Naime prema popisu 2013. godine u RS  živelo je oko 1,17 miliona stanovnika, a ako bi se primenila stopa smanjenja od 200.000 stanovnika iz prethodne decenije, u najboljem slučaju danas tamo živi oko 900.000 stanovnika, čija je prosečna starost preko 45 godina. Ovi trendovi su slični sa Srbijom u kojoj živi oko 6,4 miliona stanovnika, s tim što je imala priliv od 762.000 ljudi koji su se tokom devedesetih doselili iz bivših republika SFRJ.  U zbiru, tokom prethodnih trideset godina, su RS i Srbija izgubile preko 2 miliona stanovnika. Poređenja radi, a radi ukazivanja na demografsku uspešnost, Crna Gora je u istom periodu uspela da zadrži svoje stanovništvo na otprilike 620.000 stanovnika, sa blagim porastom prema popisu iz 2023. godine.

Drugim rečima, Dodik nudi, kroz formu ekonomsko/sportsko/kulturnog sporazuma priključenje Crne Gore društvu kojem preti egzistencijalni demografski nestanak, a sve u ime ličnog interesa uvijenog u oblandu „svesrpskog“. Čak i ekonomski je Crna Gora, koliko god bila mala, pravi „tigar“ u odnosu na Dodikovu hajdučiju, dovoljno je pogledati stanje budžeta jedne i druge ili prosečne plate. Kolaps ekonomskog sistema i otimačinu koju sprovodi Dodik prikriva svojim ratobornim izjavama o secesiji ili reviziji Dejtonskog sporazuma, čekajući nekakvu „promenu“ geopolitičkih uslova. Sve i da dodje do promene u SAD čemu se nada Dodik, srpski narod bi srpski nacionalisti ponovo gurnuli u nesreću sukoba sa komšijma iz kojeg bi gore prošao nego devedesetih godina prošlog veka. Ovo iz prostog razloga što je neponovljiva nesrazmera moći u korist srpskih nacionalista u odnosu na druge narode koja je bila toliko velika da su, rukovođeni sopstvenom iluzijom o veličini, bili ubeđeni da će stvoriti Veliku Srbiju u roku od tri meseca. Umesto toga završili su i bez Kosova i sa krnjom tvorevinom u Bosni i Hercegovini i bez ikakvog organizovanog uticaja u Hrvatskoj.

Dodik nije u lakoj poziciji imajući u vidu da je vrlo podložan uceni, usled sankcija „kolektivnog Zapada“, te jedino može siledžijski da se šetka po Banja Luci. Prevrtljivac bez presedana je licemerna i cinična kukavica koja „zaskviči“ čim se javno razotkriju njegove podlosti poput pljuvanja Novaka Đokovića. Verovatno isto to govori i o drugima poput Vučića i Mandića, cinkareći ih kao nedovoljno lojalne potčinjene njegovom novom gospodaru Putinu od kog očekuje slamku spasa koja neće nikada doći. Dodik, kao i svi šarlatani, završiće političku karijeru u procesu koji će mu organizovati sopstveni narod, oko toga nema spora, samo je pitanje kakav će to proces biti i kada će se dogoditi. Svestan ove neminovnosti, slično Karadžiću, koji je prizivao Treći svetski rat kako bi njegova nepočinstva nestala u svetskoj apokalipsi, Dodik pokušava da uvuče region u njegovu „crnu rupu“, po principu, posle mene potop. Pokušao je prošlog leta da uvuče Milanovića, a pošto mu to nije uspelo, okrenuo se ka Crnoj Gori sa nadom da će uspeti crnogorske političare da navuče na tanak led.

Međutim, u kategorijama prema kojima rezonuju srpski nacionalisti u Crnoj Gori, kada je to bilo ustanaka u nekim Laktašima, ili odakle je već Dodik, protiv Turaka, mora se pitati svaki vatreni srpski nacionalista u Crnoj Gori? U očima autohtonog crnogorskog srpskog nacionaliste u slučaju Dodika, koji nudi nekakav sporazum, čak se ne radi ni o Hercegovcu, koji je „etički“ prihvatljiv od bitke u Vučjem dolu, već o nekakvom Bosancu koji negira da je Bosanac. Naime, odbacujući sebe, Dodik opsesivno ne propušta priliku da izjavi kako on nije Bosanac i da ga to vređa, već da je samo i isključivo Srbin. U njegovoj izvitoperenoj potrazi za sopstvenim smislom koji ne nalazi u onome što jeste, pokušava da bude nešto što nije, te bi Dodik rado primenio i lično ime, poput njemu sličnog Nemanje Kusturice (ili kako se već preziva). Prema poslovici „nomen est omen“ Milorad verovatno tiho čezne da nosi neko od čuvenih crnogorskih prezimena, a ne ono koje asocira na onoga koji se „dodigne“ sa stokom, te zato beži od svoje Bosne u neku imaginarnu „svesrpsku zemlju“, „srpski svet“ u kom će biti „dodigovan“ na viši stupanj društvenog značaja i statusa. Družeći se sa Mandićem, Dodig pokušava da upije nešto od mitskog, plemenitog, „srpskospartanskog“, geneaološkog „crnogorstva“ vapeći za odsjajem herojskog i besmrtnog koje mu tako nedostaje. Ustrašenom Dodigu koji se odriče svojih „bosanskih korena“, svesno i podsvesno neizdrživo privlačno deluju dokazi „plave“ krvi, rodoslovi od po par desetina neprekinutih kolena crnogorskih plemena i bratstava. Ipak, ne treba sumnjati da bi i te rodoslove Dodik „odignuo“ čim ne bi više imao koristi od njih, jer je njegov bezdan beznačaja guta sve čega se dotakne, tumarajući za nedostižnim sopstvenim smislom koji se u svojoj prolaznosti svodi na podvalu.

Click to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.

Advertisement

Najčitanije