Piše: Milutin Cerović
Opšte je poznato da Srbija ima jedan od najbolesnijih i najretrogradnijih nacionalizama na svetu. On je uvek tu, i on je prisutan u društvu bezmalo puno stoleće i po. Čak je tinjao frustrirajuće za vreme komunizma i Tita.
Ako se neko pita, čemu služi ta sumanuta ideologija?
Jasno je da je služila početkom XX veka za homogenizaciju patriotskog dela naroda, a radi vođenja okupatorskih i oslobodilačkih balkanskih i svih drugih ratova na tlu Balkana.
Ali avaj, ekstremni nacionalizam u Srbiji postoji i u miru. Čemu onda on služi u mirnodopskim vremenima?
Služi sva je prilika da se iza njega sakriju najveće ljudske uštve, hulje i pokvarenjaci, a koji nacionalizam koriste u obračunu sa svima u svojoj državi koji nisu takvi?!
Zanimljivo za ovu temu je to, ko se sve identifikuju kao vodeći srpski nacionalisti kroz vremeplov.
Pokazalo se, da ogromna većina njih ima sumnjivu pripadnost srpskoj naciji, pa iz tog razloga žele da primitivnim nacionalnim ekcesima i ponašanjem, skrenu na sebe pozornost da oni vole Srbiju i Srbe više no iko ikada.
U prevodu: Radi se o ljudskoj bagri najgore vrste i soja.
Rezime:
Zašto jedan veliki broj Srba ne odustaje od pogubnog nacionalizma, uprkos činjenici da ga je on debelo koštao kroz istoriju?
Odgovor je jasan i veoma očigledan – svako ko sumnja u svoj identitet, svoju nacionalnu pripadnost taj je uvek potencijalno najradikalniji i najekstemniji srpski nacionalista, jer njime želi da sa sebe skine svaku sumnju da su oni nešto drugo, a po pravilu baš ti su najsumnjiviji Srbi.
U praksi imamo takvih u Srbiji tušta i tma, većina ih je u politici, ili u ekstremnim paramilitarnim organizacijama, a gde leče svoju frustriranist do sudnjeg dana.
Na kraju jedna poruka:
Ko se god u ovom tekstu pronašao – baš na njih se aludira u ovom pledoajeu o srpskim nacionalistima!
