E Viva…

piše: Željko Vukmirović

Rajo je odradio svoj gambit. Sve u interesu bržeg razvoja planirane političke igre i osvajanja centra raspoloživog prostora. Čak, obavio je to bez prikrivanja osnovnih elemenata jedne od najčuvenijih šahovskih zamisli. Prema njegovom dosadašnjem učinku i odigranim potezima moglo bi se bez nedoumica ustanoviti da smo svjedoci ozbiljnog usporavanja političkih protivnika. Viđena je destabilizacija države, viđeno je žrtvovanja pješaka. Ništa nije propušteno, niti prepušteno slučaju. 

Zato sada možemo da pričamo o velemajstoru koji nam je priredio rijetko viđenu ideološku predstavu. I demonstrirao viziju koja podrazumjeva praiskonsko pravilo – samo biznis, ništa lično. 

Pa, da li je prema prvim osudama dojučerašnjih saboraca tek prvi na koritu, biće da je samo stvar nijanse radikalnog neprihvatanja jednog logičnog egzistencijalnog političkog manevra. 

Žrtvovanje pješaka je prilično zabavilo sve posmatrače. I Milanče je morao da putuje. Uostalom, taj populistički adut prosrpskih partija, promovisan u omiljenog Vučićevog političara iz Crne Gore, čak ni ovih dana ne pristaje na činjenicu da je doskorašnji nalogodavac i finansijer ovdašnje prosrpske politike, ukratko, politička prošlost. 

Razlaz je bio neminovan. A žrtvovanje je zaslužilo tek mrvice medijske patetike, ništa strašno, prazno polje. Pa se ti dečko valjaj po botunskom blatu i izigravaj stradalnika, maši srpskim zastavama i osporavaj priznanje rasprodatog Kosova. Dok ćutiš k’o zaliven na defile nelegalnih eksploatatora šljunka koje ti odavno paradira ispred nosa i predstavlja bazičnu scenu opštinske nemoći pred kriminalom. 

Rajo je pristalica ozbiljnosti. Bez obzira na sve gotovo komične provokacije ili uobičajeni revizionizam koji je u redovnoj ponudi. Ništa zato. Rajo ne odustaje od svog „pokajničkog“ opusa. To je ta taktička zamisao koja bi mogla da mu garantuje prolazak onog „trojanskog konja“ na koji stalno upozorava Marta Kos. A to bi već moglo da ispadne ostvarenje ozbiljne i isplative političke prednosti. 

Istina je da Rajo nije obradio sve procese promjene. Ne ide mu još ono podizanje dva prsta, tu mu ruka malo trne, koči se, ima još taj bol u ramenu, napodizao se u životu svakakvog rasporeda prstiju, ne može taj prevrat baš istog časa da izvede, dok se još svako malo zagrcne na zakletvu „da je vječna“. Mada, prema glasinama, izgara na treninzima. Ipak, nije on Spajke da slaže kako trepne, stavi ‘ladno ruku na srce i isprati himnu. Ulozi su visoki, izgledni profiti preokreta enormni. 

Nijedan Rajov kadar neće praviti nikakvu dramu oko novoistaknutih političkih vrijednosti i pomirljivih nahođenja jednog političkog obrta. Svi su se oni već lijepo snašli, svi od reda raspolažu velikim mogućnostima ostvarivanja ličnih prihoda i savršeno je jasno da će rado prihvatiti ovaj tranzicioni poredak pomirenja. Možda bude malo gužve oko korita, ali to svakako nije nešto što vodeći činioci u trenutnoj vlasti neće moći da prevaziđu. 

Koruptivna administracija je već dovela Ameriku do dna i očaja, pa zašto bi se Rajo i njegovi ustručavali. Mogu to da izvedu Rajo i njegovi. To je za njih sasvim prihvatljiva verzija patriotizma. 

Još samo jedan, posljednji korak. I da se iz Rajovog grla prolomi taj povik. 

E Viva…