Od „Turci napolje“ do tišine kada ubija Rus

Piše: Orhan Dragaš

Na strelištu „Češka zbrojevka“ u Danilovgradu 31. avgusta ubijeni su Nemanja Kapor, 20, Petar Globarević, 24 i Momir Radonjić, 67. Za ubistva je osumnjičen tridesetogodišnji ruski državljanin Mihail Nikolajevič Šabunjin, koji je pobegao do Herceg Novog, a zatim, kada ga je policija u ranim jutarnjim satima 1. septembra opkolila u šumi iznad Tople, otvorio vatru na policajce i izvršio samoubistvo. Tri čoveka su mrtva, počinilac je bio stranac, a Crna Gora nije odgovorila kolektivnom mržnjom prema Rusima, što je jedini civilizovan odgovor jer krivica pripada čoveku koji je pucao, a ne milionima ljudi sa istim pasošem. Upravo zato Danilovgrad razotkriva ono što se dogodilo samo deset meseci ranije, kada je isto društvo odlučilo da to elementarno pravilo ne važi za Turke.

U podgoričkom naselju Zabjelo 26. oktobra 2025. povređen je Marko Jaćimović. Prve informacije govorile su o turskim državljanima i nekoliko sati bilo je dovoljno da pojedinačni incident dobije nacionalnost, veru i političku upotrebu. Ulicama Podgorice čuli su se povici „Turci napolje“ i „Ubij Turčina“, napadana je imovina ljudi koji sa događajem nisu imali nikakve veze, policija je privodila desetine državljana Turske i Azerbejdžana, a Vlada Crne Gore je već 27. oktobra, pre nego što je istraga uspela da raščisti osnovne činjenice, ukinula bezvizni režim za državljane Turske.

Sudski epilog je kasnije izgledao kao poruga toj političkoj brzini, jer su za nasilničko ponašanje osuđeni državljani Azerbejdžana Elčin i Džalal Musajev, Jaćimoviću je utvrđeno šest lakih telesnih povreda, a sud je izričito naveo da predmet nema veze sa državljanima Turske. Crna Gora je, dakle, stigla da kazni jednu nacionalnost vizama pre nego što je njen pravosudni sistem stigao da utvrdi da ta nacionalnost nije ni bila predmet presude. Ankara je morala diplomatski da interveniše, a ministar spoljnih poslova Turske, Hakan Fidan, je od crnogorskih vlasti tražio mere koje će sprečiti ponavljanje napada na bezbednost i prava turskih državljana.

Mihail Šabunjin: Zašto isti standard nije branjen kada su u Podgorici meta postali Turci?

Jučerašnja reakcija Andrije Mandića zato je politički važnija nego što na prvi pogled izgleda, jer se predsednik Skupštine brzo oglasio, izrazio saučešće porodicama i pozvao građane da pomognu policiji i budu oprezni dok je naoružani počinilac bio u bekstvu. To je bila ispravna reakcija i baš zato otvara neprijatno pitanje koje Mandić ne može da izbegne. Nije tražio zatvaranje granice Rusima, nije zločin jednog Rusa pretvorio u optužnicu protiv ruske zajednice i nije pozvao državu da ljudima sa ruskim pasošem kolektivno ispostavi račun, što je upravo standard koji bi demokratska država morala da primenjuje prema svakome. Zašto isti standard nije branjen kada su u Podgorici meta postali Turci, zašto je ruski pasoš danas samo podatak o počiniocu, a turski pasoš je prošlog oktobra bio dovoljan razlog za državnu meru?

Milan Knežević ima još manje prostora za izbegavanje tog pitanja. Nekoliko dana pre incidenta na Zabjelu tvrdio je da u Crnoj Gori boravi oko 110.000 turskih državljana, iako su policijski podaci govorili o približno 13.400. Gotovo sto hiljada ljudi pojavilo se u političkoj računici niotkuda, taman na vreme da se Turska poveže sa Kosovom, dronovima i strahom od promene nacionalne ravnoteže, pa je posle toga jedna tuča bila dovoljna da se zapali ulica. Do jutra 1. septembra, kada je ruski državljanin već bio identifikovan kao osumnjičeni za trostruko ubistvo, Knežević se nije pojavio sa sličnim prebrojavanjem Rusa niti sa zahtevom da se njihov broj tretira kao bezbednosno pitanje. Ako je broj stranaca bio toliko presudan kada su bili Turci, Knežević bi morao da objasni zašto više nije presudan kada su Rusi.

Knežević i Mandić ne prebrojavaju Ruse u Crnoj Gori, kao što je to rađeno sa Turcima

Apsurd je još veći zato što je Crna Gora već odlučila da od 1. novembra 2026. uvede vize državljanima Rusije u okviru usklađivanja sa viznom politikom Evropske unije. Kada su 2025. u javnosti kao krivci označeni Turci, vizni režim je uveden praktično preko noći i pod pritiskom atmosfere koja je od pojedinačnog incidenta pravila nacionalni problem. Kada je ruski državljanin 2026. osumnjičen za trostruko ubistvo, u Mandićevoj reakciji nema zahteva da se već donesena odluka makar ubrza. Crna Gora je članica NATO od 2017, otvorila je svih 33 pregovaračka poglavlja sa EU i 18 privremeno zatvorila, pa zemlja sa takvim spoljnopolitičkim položajem nema luksuz da jedne strance meri kao moguću pretnju, a druge kao rođake kojima se neprijatna pitanja ne postavljaju.

Mandićev odnos prema svemu tome postaje još upadljiviji kada se pogleda šta mu je bilo naročito važno samo četiri dana pre Danilovgrada. Kao predsednik Skupštine države članice NATO javno je saopštio da je Darku Mladiću, u svoje ime i u ime Nove srpske demokratije, izjavio saučešće zbog smrti Ratka Mladića, pravosnažno osuđenog na doživotni zatvor zbog genocida u Srebrenici, zločina protiv čovečnosti i drugih ratnih zločina. To više nije samo pitanje Mandićevog političkog ukusa, niti nešto što bi Vašington i Brisel smeli da tretiraju kao još jednu balkansku provokaciju koju je najlakše prećutati. Predsednik parlamenta zemlje koja je članica NATO i želi da uđe u Evropsku uniju javno odaje počast čoveku osuđenom za neke od najtežih zločina počinjenih u Evropi posle Drugog svetskog rata, dok istovremeno predvodi politički blok koji godinama neguje posebnu bliskost sa Moskvom.

Ako Sjedinjene Države i Evropska unija žele da njihove reči o evropskim vrednostima, ratnim zločinima i odgovornosti imaju ikakvu težinu na Balkanu, ne mogu da prelaze preko toga što predsednik parlamenta jedne članice NATO javno žali čoveka pravosnažno osuđenog za genocid i druge ratne zločine. Mandiću mora biti jasno da funkcija predsednika Skupštine ne daje međunarodni imunitet političkom veličanju Ratka Mladića, a partneri Crne Gore moraju jasno da pokažu da približavanje Evropskoj uniji podrazumeva i granice koje demokratska država ne može da prelazi bez političke cene. Milan Knežević je napisao da „svaka srpska kuća ima jednog Ratka“, dok je mitropolit budimljansko-nikšićki Metodije govorio o Mladiću kao o velikanu, velikom Srbinu, čoveku vrednom poštovanja i nosiocu osobina srpskih ratnika i vitezova.

Da li je Andrija Mandić i dalje “poželjan partner” za Evropu?

Tolika politička i crkvena emocija prema osuđenom ratnom zločincu stoji naspram gotovo potpune nezainteresovanosti da se, posle tri ubistva gradjana Crne Gore, makar otvori ozbiljna rasprava o ruskom prisustvu i bezbednosnim proverama. Od SPC niko ne traži da uređuje vizni režim ili vodi policijsku istragu, ali javnost ima puno pravo da pita zašto crkveni velikodostojnici nalaze tako uzvišene reči za Mladića, dok ista moralna energija izostaje kada tri čoveka u Crnoj Gori izgube život u zločinu za koji je policija osumnjičila ruskog državljanina. Niko ne traži kolektivnu krivicu Rusa, ali oni koji su od jednog incidenta umeli da naprave „tursko pitanje“ duguju objašnjenje zašto tri mrtva čoveka nisu dovoljna ni da postave „rusko pitanje“.

Isti dvostruki aršin u Srbiji ima mnogo ozbiljnije posledice, jer je posle početka ruske agresije na Ukrajinu zemlja postala jedno od najlakših evropskih odredišta za ruske državljane. MUP je tokom 2022. zabeležio 219.153 ulaska državljana Ruske Federacije. Tokom 2023. u Srbiju imigriralo 22.937 ruskih državljana, dok je 2024. stiglo još 17.103. To su desetine hiljada ljudi koji su u kratkom roku postali deo života u Srbiji i država mora da zna ko su oni, odakle dolaze, kakve veze imaju, zbog čega su izabrali Srbiju i da li među njima postoje ljudi koji predstavljaju bezbednosni rizik. Rusija vodi rat protiv Ukrajine, njene obaveštajne službe godinama deluju širom Evrope, a Srbija je istovremeno zadržala bezvizni režim sa Ruskom Federacijom i omogućila desetinama hiljada njenih državljana da ovde regulišu dugoročan boravak. Nijedna ozbiljna država iz takvih brojki ne bi izvukla zaključak da su ti ljudi kolektivno sumnjivi, ali nijedna ozbiljna država ne bi sebi dozvolila ni suprotnu glupost da zbog istorijske naklonosti prema Rusiji zaključi kako nema šta da proverava.

Bečić i Šaranović se danas hvale efikasnom akcijom, a prošle godine Demokrate su bile glasne u sprovođenju hajke nad Turcima 

Posebno je pogrešno veliki odlazak iz Rusije automatski pretvarati u priču o ljudima koji su pobegli zato što su se moralno suprotstavili Putinovom ratu. Drugi veliki talas odlazaka počeo je upravo nakon što je Putin u septembru 2022. objavio delimičnu mobilizaciju, kada su letovi prema Srbiji i drugim lako dostupnim državama počeli da se pune gotovo trenutno. Među doseljenima sigurno ima protivnika Kremlja i ljudi koji su protiv agresije, ali država nema nikakvo pravo da taj motiv unapred pripiše desetinama hiljada drugih. Strah da čovek lično ne završi mobilisan nije isto što i protivljenje ratu, jer se može bežati od sopstvenog poziva u vojsku, a istovremeno ne osećati nikakva odgovornost prema Ukrajincima koje ta vojska ubija. Srbiji zato nisu potrebne romantične pretpostavke o političkim uverenjima novih stanovnika, nego precizna saznanja o tome ko su ljudi kojima omogućava dugoročni boravak.

Ruski državljani i danas mogu da uđu u Srbiju bez vize i ostanu do 30 dana. Zakon omogućava strancu da posle tri godine neprekidnog zakonitog privremenog boravka, uz propisane uslove stekne stalno nastanjenje, a zatim i srpsko državljanstvo. Punoletni državljanin Srbije ima pravo da bira i bude biran za narodnog poslanika, pa deo ljudi koji je u Srbiju stigao posle februara 2022. više nije samo pitanje kirija, restorana, IT firmi i novih kvartovskih kafića, već vremenom može postati deo biračkog tela i dobiti pravo da odlučuje o političkoj budućnosti zemlje. Srbije. To pravo niko ne treba da osporava čoveku koji ga stekne po zakonu, ali država mora da bude potpuno sigurna kome ga daje.

Ruske obavještajne službe decenijama djeluju na Balkanu i njihov politički uticaj u Srbiji i Crnoj Gori je dubok i javno vidljiv

Beograd zato mora da odgovori na pitanja koja rusofilski deo političke scene uporno tretira kao nepristojna. Koliko ruskih državljana koji su stigli od februara 2022. danas zaista živi u Srbiji, koliko ih ima privremeni boravak, koliko stalno nastanjenje, koliko ih je dobilo državljanstvo i kakva se bezbednosna provera sprovodi pri promeni njihovog statusa? Rusija nije neutralna zemlja iz koje je stigao običan talas radne migracije, već država koja vodi agresorski rat protiv Ukrajine, čije obaveštajne službe decenijama deluju na Balkanu i čiji je politički uticaj u Srbiji i Crnoj Gori dubok i javno vidljiv. Pretpostaviti da među desetinama hiljada dugoročnije nastanjenih nema nijednog čoveka povezanog sa ruskim državnim I obaveštajnim strukturama bilo bi, u najmanju ruku, neodgovorno. Razlikovanje stvarnog bezbednosnog rizika od nacionalne predrasude osnovni je posao države i njenih službi.

Danilovgrad ne dokazuje da su svi Rusi opasni, već da je deo političke klase u Crnoj Gori i Srbiji naučio da opasnost vidi selektivno. Kada je osumnjičeni „Turčin“, nacionalnost postaje naslov, ulica, policijska akcija i vizni režim. Kada je počinilac Rus, nacionalnost se sasvim ispravno vraća tamo gde pripada, u lične podatke čoveka koji je počinio zločin. Skandal je u tome što pravo na individualnu krivicu očigledno nije jednako raspodeljeno, nego zavisi od toga koga srpski nacionalizam smatra prijateljem, a koga pogodnom metom.

Ruski pasoš ne sme da bude ni dokaz krivice ni politička indulgencija, kao što turski pasoš ne sme da bude optužnica. Država koja je prošle godine zbog jednog incidenta bila spremna da kažnjava čitavu nacionalnost, a danas posle tri ubistva ne želi ni da postavi ista pitanja o ruskom prisustvu, nema bezbednosni princip nego političku hijerarhiju naroda. U toj hijerarhiji Rusija zauzima mesto na kojem joj se prašta ono zbog čega bi drugima već bile zatvorene granice.

Srbija i Crna Gora ne moraju da mrze Ruse da bi konačno prestale da im daju političke i moralne privilegije koje ne bi dale nijednom drugom narodu. Dovoljno je da ruski pasoš prestane da bude razlog za popustljivost, da bliskost sa Moskvom prestane da bude opravdanje za dvostruke aršine i da domaći političari prestanu da sopstvenu odanost Rusiji predstavljaju kao patriotizam. Država koja je stroga prema jednima, a poslušna prema drugima, nema princip nego gospodara. A kada se od Moskve traži razumevanje, kada se pred njom ćuti i kada joj se unapred oprašta ono što se drugima nikada ne bi oprostilo, to više nije bratstvo. To je vazalstvo.