Povežite se sa nama

Politika

Dritan Abazović – nosilac šešeljevskog diskursa u Crnoj Gori

Objavljeno

-

Podijeli ovo na društvenim mrežama
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter

Piše: Vlatko Sekulović

Kratkotrajno iskustvo zajedništva Crne Gore i Srbije u provizorijumu znanom kao Savezna Republika Jugoslavija, obeležio je neravnopravan položaj manje republike u kreiranju unutrašnje i spoljne politike, prisila i bizarne situacije u političkom životu na račun crnogorskih političara. Vojislav Šešelj je imao posebnu ulogu u omalovažavanju Crnogoraca tokom postojanja ove „srpske zemlje od Dunava do mora“. Četnički vojvoda nije propuštao priliku da javno ponižava poslanike crnogorske provenijencije, bez obzira na partijsku ili državnu pripadnost. Tako je neštedimice vređao, pljuvao i polivao vodom Radomana Božovića, poslanika SPS-a, predsednika Skupštine SRJ, samo zato što je ovaj rodom iz Crne Gore. Šešeljevu taktiku u obračunu sa neistomišljenicima, posebno crnogorskim u kontekstu Savezne skupštine, najbolje je svojevremeno opisao jedan poslanik SNP-a: „gospodin Šešelj rezonuje kao čovek koji uđe u mračnu salu te upita „ima li koga?“, a glas mu iz mrčnine odgovara „nema nikoga!“, te on zaključuje „pazi stvarno nema nikoga!“.

Vlatko Sekulović

Ideološka osnova šešeljevskog diskursa, koji danas zagovara širok spektar organizacija i partija bez obzira da li su po nazivu „levičarske“ ili „desničarske“, je nacionalizam koji se pre svega ogleda u ukidanju prava na postojanje pripadnicima određenih naroda i njihovom kvalifikacijom kao fašista, tj. „izvora zla“. Tako Šešelj tvrdi „Hrvati ne postoje kao narod, to su Srbi katoličke veroispovesti, a oni koji misle da su Hrvati su ustaše.“ . Isto razmišljaju i ruski nacionalisti: „Ukrajinci ne postoje, to su Rusi, a oni koji misle da su Ukrajinci su nacisti.“. Šešeljevsku tezu u Crnoj Gori danas najviše primenjuje Dritan Abazović u sledećem obliku: ”Crnogorci ne postoje, a oni koji misle da su Crnogorci su u stvari mafijaši, ekstremisti i nacionalisti”, populistički modifikujući osnovnu tezu srpskih nacionalista ”Crnogorci kao narod ne postoje, to je komunistička izmišljotina, a oni koji misle da su Crnogorci su komite”.

Šešeljizovani politički život u Srbiji karakterišu istrajni napori dehumanizacije političkih neistomišljenika svođenjem na izdajnike i mafijaše, a sa druge strane potpuno oslobađanje od odgovornosti nacionalista. Ovo je posebno očigledno na primeru Zorana Đinđića kog Šešelj i dan-danas naziva „mafijaškim premijerom“, dok Zvezdana Jovanovića, pravosnažno osuđenog ubice Đinđića, veliča kao „srpskog heroja“ uporno tražeći njegovo pomilovanje i rehabilitaciju. U tom paradigmatičnom primeru zaštite kriminalaca, koji služi kao uzor za opštu glorifikaciju zločina, Šešelj uvek primenjuje sebi svojstven goreopisani logički iskaz: npr. pita lice osuđeno za ratne zločine „da li ste vi ratni zločinac?“ a ovaj odgovara „nisam“, te Šešelj zaključuje „on stvarno nije ratni zločinac“. U tome je još jedna sličnost sa Abazovićem koji u postupku ličnog odabira lica za državne funkcije, verovatno upita kandidata, svojevremeno pravosnažno osuđenog za nasilna krivična dela,  „da li ste vi kriminalac?“, a ovaj odgovara „nisam“, te Abazović zaključuje „kandidat nije kriminalac“. S druge strane za svoje neistomišljenike šešeljevska perverzna logika ima drugu klopku. Tako je Šešelj svojevremeno pitao jednog poslanika u skupštini Srbije „da li vaši roditelji znaju da ste vi homoseksualac, da ili ne?“. Odgovor daje isti rezultat. Istovetno i Abazović propituje svoje političke protivnike „znaju li vaši birači da ste vi kriminalci/mafijaši/ korupcionaši/nacionalisti/saradnici DPS-a?“ prilagođavajući kvalifikativ prirodi političkog neistomišljenika, te su tako Demokrate saradnici DPS-a, Liberali ekstremisti i nacionalisti, a Socijaldemokrate i nacionalisti i kriminalci.

Svrha ovakvog metoda je i tzv. „depistaggio“, dezorijentacija, kako je to poznato u kriminalističkoj teoriji i praksi. Naime, radi se o jednom od klasičnih mehanizama osujećivanja istraga policije i tužilaštva u Italiji, a koje koristi organizovani kriminal, tj. mafija. Mafijaši bez obzira da li su pripadnici „Cosa nostra“, „N’dranghetta“, „Camorra“ ili „Santa corona“ koriste sledeće metode dezorijentacije pravosudnih organa: optuže preko svojih glasnogovornika nekog njima „nepodobnog“ političara, sudiju ili policajca za saradnju sa mafijom, „nameste“ pokajnicima zločine sa kojima ovi nemaju veze, podmetnu fizičke dokaze protiv potpuno nevinih lica ili jednostavno izmisle „svedoke saradnike“. U slučaju suđenja za ubistvo sudije Borselina i pet policajaca iz njegove pratnje 1992. godine, dvojica policajaca su osuđeni zbog toga što su pomogli „Cosa nostra“ da izmisli svedoka saradnika, navodnog pokajnika Vinćenza Skarantina. Cilj ovog, kao i svakog drugog „depistaggio“-a, je taj da se usmeravanjem pažnje suda na pogrešnu stranu spreči osuda stvarnog počinioca zločina, u konkretnom slučaju mafijaškog bosa Toto Riine poznatog pod nadimkom „zver“.

U političkom smislu ova šešeljevska taktika ima za cilj da javno mnenje, kao svojevrsnog „političkog sudije“ usmeri ka pogrešnom „izvoru zla“, izazivajući ekstremne negativne reakcije javnog mnenja prema političkim protivnicima, a u kontekstu međunacionalnih odnosa, etničku mržnju. U tom smislu abazovićevska taktika „depistaggio“-a, prikazuje izuzetnu kreativnost: ako se radi o Zapadu onda je Abazović ekolog posvećen borbi protiv korupcije i EU, ako je reč o biračima to je stranka koja se bori protiv organizovanog kriminala, posebno protiv šverca cigareta, ako su to srpski nacionalisti onda je dopisni vernik SPC, a protiv kog su se udružili mafijaši, ekstremisti i nacionalisti, tj. nepostojeći Crnogorci. Svako ko kritikuje, u političkom smislu „istražuje“, Abazovića konstantno je predmet „depistaggio“-a, te ovaj stalno otkriva „afere“ i prostire „dokaze“ o krivici političara, novinara ili aktivista za koje oportunistički proceni da ih treba dehumanizovati kako bi se pažnja javnosti usmerila ka ovima radi donošenja pogrešnog suda.

Međutim, šešeljizacija političkog života, koja je u Srbiji počela još pre raspada Jugoslavije, ima za cilj i uništavanje poverenja među ljudima, a prvenstveno prema političkim rukovodiocima i politici kao društvenoj aktivnosti. U tome je suština Šešeljeve dehumanizacije pokojnog premijera Đinđića, uništiti njegovo ljudsko dostojanstvo, te samim tim i društveni ugled, u čemu se velikim delom nalazi uzrok degradacije Demokratske stranke kao relevantnog političkog faktora. Logika nacionalista i onih koji primenjuju ovu metodu jeste primena starog sociološkog zakona „mala organizovana grupa uvek će nadvladati veliku neorganizovanu grupu“. Nacionalisti svojom kampanjom dehumanizacije političkih protivnika žele da ubede većinu birača da ni u koga ne mogu imati poverenje.  Istovremeno, koristići nacionalizam, stvaraju manju visoko ideologizovanu i motivisanu grupu ljudi kojima kao socijalni „lepak“ služi nacija, ta „transcedentna kategorija“ koja jedina „daje smisao“ inače besmislenom ljudskom postojanju, te samim tim su članovi manje grupe vredni međusobnog poverenja. Krajnji cilj je da u uslovima apatije manjina nadvlada neorganizovanu, apolitičnu, anesteziranu većinu i uspostavi večnu vlast nacionalista. Drugim rečima, nacionalisti računaju da će njihovi birači uvek izlaziti na izbore, dok većina, koja je izgubila poverenje u politički sistem, neće izaći na glasanje ili će potpuno dezorijentisano glasati. Istorija parlamentarnih izbora u Srbiji ukazuje na tačnost ove tvrdnje. Šešeljevi i generalno nacionalistički birači disciplinovano su izlazili na birališta u periodu pre njegovog odlaska u Hag i izdvajanja SNS-a iz SRS-a, dok su birači demokratskih partija bili izuzetno skloni demoralizaciji. Devedesetih godina prošlog veka i početkom ovog, SRS i njeni kandidati su stalno iznenađivali na biralištima osvajajući više glasova nego što su istraživanja javnog mnenja predviđala. Ovaj koncept „prljanja“ politike, shvaćene i kao veštine prevare, do pojave Abazovića nije bio toliko prisutan u crnogorskom političkom životu. Na primer, spram srpske skupštine, crnogorska je imala skoro „manastirsku atmosferu“ u kojoj su najgore kvalifikacije bile „kreteni“, „bitanga“ i tome slično, dok  srpska pokazuje retku inventivnost u kletvama, psovkama i drugim metodama izvrgavanja ruglu, tj. dehumanizaciji, političkih neistomišljenika. Međutim, konfabulatornost Abazovića i primena šešeljevskih političkih metoda, koji su srazmerni njegovoj frustriranosti, predstavljaju novi perfidni napad na vrednost ljudskog dostojanstva u crnogorskom društvu. Konstantno izmišljanje priča radi manipulacije političkom javnošću, domaćom i međunarodnom, ima za cilj realizaciju isključivo vlastitih ličnih interesa i potreba za koje ovaj političar ima subjektivni doživljaj da su stalno nezadovoljeni i osujećeni, bez obzira na tragične posledice po socijalni kapital crnogorskog društva. Socijalni kapital, ta neopipljiva vrednost svakog društva, predstavlja dobro upravljanje državom, demokratsko ponašanje uz poštovanje ljudskog dostojanstva bez kojih nema uspešne borbe protiv društvenih patologija poput organizovanog kriminala i korupcije.

Podijeli ovo na društvenim mrežama
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter
Klikni za komentar
Prijava
Notifikacija
guest
0 Komentara
Inline reakcije
Prokomentarišite i vi
Sponzor

Najčitanije