Znamo se iz viđenja…

piše: Željko Vukmirović

Puno posla čeka Andriju Mandića i Milana Kneževića. Dosadašnji učinak im se ozbiljno i nepovratno prosipa. I to više ne mogu da sakriju nikakvim „bratskim razgovorom“ niti demagoškim saopštenjima i prigodnim fotografijama. Sada već moraju dobro razmisliti o sopstvenoj budućnosti. Naročito nakon već ustanovljene činjenice da su nedavno koaliciju Za budućnost Crne Gore i zvanično promovisali u najobičniju farsu, nudeći u opticaj teoriju o zajedničkom pristupu. Realnost s tim nema nikakve veze. 

Njihova verzija saradnje za sezonu proljeće – ljeto sadržana je u epilogu „idemo u dvije kolone“. 

O tome da će se ovaj scenario preliti i na sadržaj nekoliko sljedećih sezona, više je stvar pomanjkanja izbora, nego željene strategije. Ponajprije iz razloga što ionako ne raspolažu originalnim rješenjima, niti su sposobni za nove ideje. Sve svoje stare priče vrtjeće u krug i plasirati uobičajene provokacije koje bi doprinijele narušavanju procesa integracije Crne Gore u Evropu. A tu već nema ništa novo, niti neočekivano. Doduše, nema ni ništa dobro u društvenom interesu, što za Mandića i Kneževića uopšte nije loša stvar. Bar će imati čime da mažu oči svom beogradskom nalogodavcu, kako su uradili sve što je do njih. 

Zato Vučić ima nove zamisli i sasvim sulude vizije. A i toliko mu debelo gori pod nogama da zasigurno neće puno birati opcije političkog preživljavanja. Zakone koji su ugrozili nezavisnost srbijanskog pravosuđa je već dotjerao po svom ukusu. Taj poželjni redosljed više nije briga samo nekog eventualno zaduženog psihijatra, za to je već kasno, već čitavog reda poslušnika i profitera koje je iznjedrila upravo Vučićeva politika u posljednjih deceniju i kusur.

S ovim poretkom Milan Knežević i njegov DNP neće imati problema. Ionako zamišljeni kao krpa, opstanak u igri mogu da planiraju samo neupitnim sluganstvom i potčinjavanjem zahtjevima srbijanskog predsjednika. 

Sa Mandićem je već druga priča. Bez obzira na poniznu čestitku povodom srbijanskog Dana državnosti, te na ulizivački stil za tu priliku doveden do mjere mučne neprijatnosti, a očigledno tek da ostane u formi, čuveni Rajo Evropa ne planira da naruši svoju uhljebljenu poziciju. Baš kao ni pozicije svojih uhljebljenika. Tu već mora da vodi puno računa. S tim sigurno ne želi da se igra. Kao što je to uradio Milanče. 

A i ne igra mu to što ga ovi iz Evropskog parlamenta stalno provaljuju. Politika baštinjenja srpskog nacionalizma koja još tumara regionom, zasigurno nije nešto što će biti olako tretirano. Za Evropljane, sve to može da stane u krilaticu „ne u mojoj kući“. Uostalom, takvih politika imaju i u svom dvorištu i nikakav naknadni uvoz im ne treba ništa u životu. 

Zato se Rajov i Milančetov dogovor sa „dvije kolone“ nameće kao jedini strateški angažman koji može da izazove pažnju i ostavi utisak da njihovo postojanje još nekome nešto znači. Osim onim uobičajenim sendvičarima i honorarcima koje angažuju za svoje nastupe i pročitane projekte. 

Uostalom, onaj „bratski razgovor“ i foliranje za javnost im je prošlo. Taj posao je odrađen. Pa, iako je „bratstvo“ ozbiljno narušeno novim pozicijama u vlasti i opoziciji. Još kada se ispostavi da od bratske raspodjele dobiti nema ništa, realno je za očekivati da od tolikog bratstva ostane tek jedan običan, svakidašnji opis. 

Znamo se iz viđenja…