A od kuma kineske supersonične rakete!

piše: Željko Vukmirović

Ništa na Zapadnom Balkanu ne reguliše stvari kao apsurd. I tako ispada da nam ništa ne pomaže kao politika koja je u suprotnosti za zdravim razumom. Još kada domaći nosioci svih nevolja i destabilizacije države dobiju podršku iz samog vrha susjedne Srbije, možemo da pričamo o spektaklu. 

Ništa nam na putu ka evropskim integracijama ne može pomoći kao loše političke odluke koje dolaze iz Srbije. Sve ove domaće nebuloze se još i mogu korigovati. Doduše, uz ozbiljno usporavanje. Ipak, kada Vučić krene da izigrava regionalni autoritet, možemo početi da zadovoljno trljamo ruke. Čovjek nam svojim kompleksima završava posao. 

Za ovo martovsko izdanje Vučić je istrčao sa nevještom informativnom ponudom koja je najprije plasirana na jednom od tamošnjih specijalizovanih foruma koji se bave vojskom i naoružanjem. Objava je pripisana „anonimnom entuzijasti“. Ništa lakše. 

A od kuma kineske supersonične rakete!

I veselje može da počne. 

Pa još kada i od samog kuma Vučića stigne uobičajeno zapetljana potvrda o nabavci kineskih raketa sa oznakom CM – 400 AKG, a onda i da pasuju uz Migove, piši rusvaj. 

I tako, dok se muzika gađa „s flaše i su čaše“, regionalna javnost saznaje da su nabavljene kineske rakete dometa nekoliko stotina kilometara. I da se stvarno nalaze u rukama čovjeka sa manirima ozbiljnog sociopate. Pri tome, svi znaju da je baš taj lik već duže vremena u debelom fijasku, da se ne zna koga je više folirao, da li lokalno stanovništvo ili svjetske zvaničnike, da važi za osobu isfrustriranu do zla boga, da mu tretman neuvaženog ne gine gdje god da se okrene, da je kao stvoren za izbjegavanje, te da ljudi zaziru i od samog pominjanja njegovog imena. 

Kao olakšavajuća okolnost mu se pripisuje samo tradicionalni kukavičluk i paljenje plastova sjena uz granicu s Kosovom kao najvišim dometom odvažnosti. Važeća su mu i sva ona podizanja najvišeg stepena vojne gotovosti kad god se nešto iznervira, baš kao i batinaši koje uvijek može da angažuje da prebiju nekog studenta ili profesora. Kao specijaltet njegove produkcije smatraju se batinjanja akademika u poodmaklim godinama i s jednim plućnim krilom. Naročito ako ih još uvuku u prostorije njegove partije. 

A sada ima još i kineske supersonične rakete. 

Ipak, Vučićeva priča je ćorak. A kupljene rakete se mogu smatrati tek još jednim poniznim gestom kojim se kupuje bar neka međunarodna važnost. Mada, mogu biti i sasvim dovoljan razlog za dalju izolaciju zajednice koju ta osoba predstavlja, te ubrzanog povlačenja geostrateških granica. 

Ono što daleko više uznemirava je činjenica o zapinjanju trenutne crnogorske izvršne vlasti povodom usvajanja zakona o unutrašnjim poslovima i Zakona o Agenciji za nacionalnu bezbjednost. Razvaline društva i demokratskog poretka koje obezbjeđuje ta smišljotina je neuporedivo opasnija od bilo kakvih kineskih raketa. 

Tim povodom, da nije Vučića i njegovih frustracija, članstva u Evropi bi ostali željni i za sljedećih pet, šest godina. Ovako, još i imamo neke šanse. Ništa bez apsurda. 

Rokaj, kume…