Igra raskola

Piše: Milutin L. Cerović

Svedoci smo da gotovo čitav svet ide putem velike podeljenosti naroda u okviru država u kojima žive. Ta podeljenost se manifestuje ne samo kroz politiku, već i kroz ekonomsku, mentalnu i civilizacijsku prizmu.

Dokle sve to može da ide, pokazuje slučaj Crne Gore, gde bezmalo pola naroda ceni da njihova država uopšte ne treba da postoji kao takva, nego kao nečiji privezak za ključeve. Ta samoubilačka polovina ne samo što tako misli, nego tako i deluje, i to otvoreno i javno se zalaže da Crna Gora bude pretvorena u ništa, a da oni u njoj takvoj budu sve.

Pomenuta polovina na dnevnom nivou manifestuje anticrnogorsko raspoloženje, kao svoju perspektivnu ideologiju. Ta grupacija je trenutno na vlasti i u funkciji je razvaljivanja svega što podseća na hiljadugodišnje tragove bilo kojih crnogorskih korena, istorije i same njene kulture.

Oni su uporni, odlučni i drski i njihova delatnost zaista korenspondira sa količinom para koju dobijaju od naručioca takvih poslova iz komšiluka.

Kao što smo već naveli, sve to rade transparentno i javno, da nema govora da druga polovina Crne Gore to ne vidi i ima neznanje kao izgovor da ne reaguje.

Šta je ovde frapantno?

Naravno to, što druga polovina Crna Gore navodno državotvorna, na sve to gore opisano gleda indolentno, metiljavo i može se slobodno reći vrlo stidljivo.

Nama koji smo zapanjeni takvim ponašanjem samoproklamovanih „suverenista“, ostaje da se uzdamo u sreću, u snagu nekoga sa neba, a ne na nas sa zemlje. Jer, već je prošlo pola decenije kako Crnom Gorom vladaju njeni profesionalni mrzitelji i negatori. Dovoljno je to vremena, da vidimo, da shvatimo i zaključimo ponešto o obema podeljenim stranama u Crnoj Gori – da gorih od ovih na vlasti nemamo, a bolje ćemo izgleda teško naći.

Nakon što smo analizirali notorno stanje u Crnoj Gori, potrebno je da konstatujemo da i u Srbiji imamo podele, ali sasvim druge vrste.

O kakvim je tu podelama reč?

Na prvi pogled, u Srbiji se odmah može videti da se tu ne radi o nekim ideološkim razmiricama, nego se vodi bitka za državni ćup, to jest za kasu i pare poreskih obveznika.

Obe strane političkog spektra u Srbiji su nedavači tuđeg Kosova.

Obe strane su antizapadne i velikosrpske.

Obe su za navodni prijem u EU po srpskim pravilima i uslovima.

Obe strane tvrde da su one prave i da vole Srbiju.

Obe stane jedna za drugu tvrde da su lopovi i antisrbi.

Obe strane u Srbji govore istinu kada jedni za druge iznose razne kvalifikacije.

Srbija je takođe tragično podeljeno društvo, u kojem se vode olimpijske igre u sledećim kategorijama:

– Ko je veći Srbin 

– Ko je veći „patriota“ 

– Ko više voli Srbiju na rečima

– Ko bolje brani Srbiju na tastaturi, kafani i mitinzima po Beogradu

– Ko je pravi Srbin itd…

U ovim igrama učestvuju gotovo svi i oči povadiše jedni drugima u ovom nesvakidašnjem takmičenju. Uprkos činjenici da prvi u ovoj igri može biti samo jedan jedini.

A šta drugi da rade?

Da se bore za drugo mesto, da se tuku u krugu istih reči, istih fraza, istih „pravih istina“ – sve dok se od buke više ništa ne čuju, niti vide razliku i smisao.

Jer kad svi viču da su jedini pravi, nestaje ono najvažnije – istina, koja se ne viče, nego se manifestuje u delima.

U tom šumu lažnog patriotizma, Crna Gora polako gubi konture, a Srbija ostaje zaglavljena u ogledalu sopstvenih iluzija.

Na kraju treba konstatovati šta je zajedničko za situaciju u Crnoj Gori i Srbiji – nudi nam se da biramo da li ćemo gledati još jednu sezonu istog rijalitija ili ćemo, konačno, promeniti kanal i prekinuti da padamo na prazne priče.