ALEKSANDRA JERKOV: Srbija, zapravo, nikada nije prihvatila crnogorsku nezavisnost

Srbija je priznala Crnu Goru kao nezavisnu državu pre tačno petnaest godina, nakon što je Skupština Srbije na sednici konstatovala nezavisnost Crne Gore. Tadašnji predsednik Srbije je obavestio tadašnjeg predsednika Crne Gore da Republika Srbija priznaje nezavisnost i puni državni suverenitet Crne Gore i da je istinski opredeljena ka unapređenju prijateljskih odnosa sa Republikom Crnom Gorom kao nezavisnom i suverenom državom.

Ipak, čini se da je ovaj deo o državnom suverenitetu za mnoge političke aktere i u vlasti i u opoziciji ostao prilično neshvaćen, neprihvaćen i neprimenjen. Kada je Crna Gora priznala nezavisnost Kosova, nasrtaj na parlament i do tada neviđena medijska kampanja protiv Crne Gore bili su praćeni proterivanjem ambasadora iz Beograda.

Političke stranke i zvaničnici iz Srbije aktivno su ne samo podržavali crnogorsku opoziciju nego i aktivno učestvovali u kampanjama, pomagali pojedinim kandidatima i otvoreno ih propagirali. Hiljade vrlo negativnih tekstova o crnogorskoj vlasti nakon usvajanja zakona o slobodi veroispovesti bile su praćene nedvosmislenom i nepodeljenom simboličkom i praktičnom, logističkom, organizacijskom, ljudskom, medijskom i finansijskom podrškom litijama i litijašima, aktivnim mešanjem u crnogorske izbore, proglašenjem pobede „srpskog sveta“ nakon smene vlasti u Crnoj Gori i sada otvorenom hajkom na pojedine političare iz Crne Gore, Crnogorce i Crnu Goru zbog toga što su usvojili rezoluciju o genocidu u Srebrenici, zbog čega se čuju čak i predlozi da se onima koji su podržali rezoluciju zabrani ulazak u Srbiju.

Zbog čega je to tako ako Crnu Goru smatramo istinski nezavisnom državom? Zbog čega je rezolucija, koja eksplicitno govori o tome da krivica ne sme i ne može biti na srpskom narodu, izazvala toliku nacionalističku, populističku i šovinističku histeriju kod vlasti i opozicije u Srbiji?

Zbog toga što Srbija, zapravo, nikada nije prihvatila crnogorsku nezavisnost. Zbog toga je u Milu Đukanoviću videla izdajnika i neprijatelja srpskih interesa, a u onima koji su jesenas došli na vlast spasioce koji će Crnu Goru vratiti tamo gde je oduvek i pripadala – pod okrilje, nadležnost i skute Srbije.

Zbog toga što smatraju da crnogorsko mora biti i antisrpsko i u tome je zapravo cela tragedija takvog koncepta Srbije, koji, iako pripada 19. veku, opstaje i opšte je prihvaćen i od strane vlasti i od strane opozicije u 21. veku. Pobeda crnogorske opozicije na prošlogodišnjim izborima izazvala je nepodeljeno oduševljenje srpskih nacionalista.

Pod izgovorom da slave to što je diktator i autokrata pao sa vlasti, oni su zapravo, neki i nehotice, slavili prvu i jedinu pobedu srpskog sveta – termina koji je odlično opisao sve ono čemu su srpski nacionalisti težili oduvek. Crna Gora je postala zamena za Kosovo, teritorija na kojoj se brane svetosavlje i Srbi, neprijatelji srpstva su poraženi, a „naši“ i prave patriote su došle na vlast.

Zbog toga čudi sada neverica sa kojom ti „naši“ posmatraju salvu uvreda koja se na njih sručila iz Srbije – kao da se to nije dešavalo oduvek, kao da se to ne dešava svaki put u prethodnih 15 godina kada je Crna Gora samostalno donela bilo koju odluku na koju je imala pravo.

Ali tada je meta bio neko drugi, a njima je to direktno išlo u prilog, tako da nisu primećivali. Ili su primećivali, ali o tome ćutali. Ne zna se koja opcija je gora.