KULAČIN: Stvaraju “srpski svet”, a kiše im potopiše gradove

Piše: Nenad Kulačin

Srbija da ima normalnu vlast, dostojnu građana, nikada ne bi postojala mogućnost da neko poput Aleksandra Vulina bude bilo šta u ovoj zemlji, a kamoli jedan od najvažnijih državnih funkcionera. Zbog toga što jeste to što jeste, građani Srbije moraju da žive sa saznanjem da je on neko i nešto, i da ostvaruje svoje dečačke snove o važnosti i bitnosti. Gotovo isto kao i njegov mentor i imenjak – Vučić.

I nije to ništa ni novo, niti epohalno rečeno. Čovek nedostojan javne funkcije, problematičnog obrazovanja, lažnog patriotizma sakrivenog iza lažnog levičarenja, dobro naplaćenog i više nego ugodnog života uz navodnu pomoć lažne tetke iz Kanade, godinama arči Srbiju i njene građane. Ponovo je Vulin uznemirio duhove kako u Srbiji, tako i u regionu. Opet je, javno i u direktnom prenosu na najglasnijem Vučićevom megafonu, i ponovo u prisustvu predsednika Srbije glasno ponovio svoje snove o „srpskom svetu“.

‘Jedinstveni srpski svet’

Kada ćemo, ako ne sada, kada imamo Aleksandra Vučića, suština je Vulinovog obraćanja Vučiću, svojim simpatizerima i građanima Srbije. Po Vulinu, sada je prilika da se konačno stvori jedinstveni srpski svet i pojačao svoj stav rečenicom da je zadatak ove generacije političara da objedini sve Srbe gde god živeli. Doduše, Vulin to stvaranje jedinstvenog srpskog sveta vidi „apsolutno mirno i bez ispaljenog metka“. Na čelu tog sveta, Vulin, naravno, vidi Vučića i apeluje na njega, pred njim, da se kandiduje za predsednika Srbije, što ovaj drugi Aleksandar kao još neće.

Radi se o više nego jeftinoj, petparačkoj tragičnoj komediji u kojoj je sve loše i degutantno. Od režije, scenarija, pa do glumaca. Bilo bi dobro da se može, barem na trenutak, zaviriti u dubine Vulinovog mozga i pokušati saznati šta je pisac hteo da kaže. Kako on taj svet zamišlja, gde se prostire granica tog sveta, kako „bez ispaljenog metka stvoriti taj jedinstveni politički prostor“… Mnogo je pitanja, a odgovora nema, jer ne postoji logika kojom se može opravdati ludilo. A ovo, jeste ludilo koje postaje sve zaraznije i nepodnošljivije.

Srbija je nekada imala jake saveznike koji su i podržavali stvaranje Velike Srbije, posle Prvog svetskog rata. Danas nema saveznika nigde. Rusija i Kina su spremne da podrže Srbiju samo do granice svojih interesa koji se često zasnivaju na suprotstavljanju modernom svetu. Koliko god se Aleksandri uspinjali da dokažu svojim pristalicama da je Srbija danas jaka i moćna država koju svi uvažavaju, daleko smo od toga. Ideja o „srpskom svetu“, pa bila makar imaginarna u nepostojećem raciju jednog, slobodno možemo reći – infantilnog političara, isuviše je opasna i kao misao, a kamoli kao ideja koja poziva na realizaciju.

Posljedica politika

Najporaznije od svega je da je ekipa koja je danas na vlasti u Srbiji, uspela da sebi i svojim potomcima obezbedi miran i bezbrižni život na priči o ugroženosti srpskog naroda, njegovoj odbrani i pravednosti. Već je izlizano to pominjati, ali tamo gde su Srbe čuvali Vučići, Vulini, Dačići i mnogi drugi, Srba više nema. Uspeli su svojom politikom, koja je ista u zarez u odnosu na onu koje su svim narodima na teritoriji SFRJ doneli patnju i bol, da ostvare nečije tuđe snove. Srbima su nametnuli ratove, zločine, osećaj krivice, osudu sveta.

I sada će, ubeđeno-nabeđeni levičar, da ostvari vlažne dečačke snove o Velikoj Srbiji. I dobija aplauz za tako nešto uz Vučićevo prisustvo. Predsednik Srbije nije našao za shodno da primiri svog najlajavijeg saradnika. Od premijerke Ane Brnabić tek tako nešto ne možemo da očekujemo kada je reč o obuzdavanju svog ministra. Vučić ne opominje Vulina, već to što ceo region kritikuje srpskog ministra policije vidi kao napad na njega, predsednika Srbije. To je tek ludilo. Priču o srpskom svetu jedino potencira Vulin. Vučić ćuti, kao i kompletna vlast, ali veći Aleksandar u reakcijama na Vulinove baljezgarije vidi atak na sebe. Strašno.

Vučić, istini za volju, rekao je u govoru pre Vulina, da bi trebalo da ga posluša i da ponekad izbroji u sebi do deset i da onda nešto kaže. Mnogo puta smo pričali o tome da je Vulin trbuhozborac Vučića. I ta kombinacija savršeno funkcioniše. Nekako, uvek kada zatreba, Vulin je tu da kaže ono što je milo Vučićevom sluhu i duši. Predsedniku Srbije ne smeta Vulinova priča o „jedinstvenom srpskom svetu“, o „Šiptarima“, o „muslimanskim mudžahedinima“, o „ustašama“. Vulin sve to može da izgovori u dahu i bez ikakvih posledica, a Vučić ne sme sarajevskom novinaru da kaže da je u NDH bilo genocida da se ne bi zamerio hrvatskom narodu.

Vučić, a sa njim i Vulin, godinama potcenjuju srpski narod. Ponašaju se prema Srbiji kao prema sopstvenoj prćiji. Nekoliko godina unazad tako posmatraju i susede. Malo im je krvi, ratova i stradanja. Nisu sposobni da gradove u Srbiji osposobe da prežive malo jači letnji pljusak bez izlivanja kanalizacije, a hoće da stvaraju „srpski svet“. Jedino su sposobni da svoje pristalice ubeđuju da su najbolji u istoriji, i to moramo da priznamo da im polazi za rukom.

Današnja generacija vlastodržaca u Srbiji nije dostojna da se poziva na bol koji su Srbi doživljavali kroz vekove. Oni su to zloupotrebili i na tom talasu uspeli da se obogate i usele u državne nekretnine. Sada se pozivaju na Jasenovac i druga stradanja srpskog naroda kao na opravdanje za stvaranje „srpskog sveta“. Otrežnjenje će doći kad tad i biće mnogo bolno po Vučića, Vulina i sve ostale. A, generacija koja će to otrežnjenje omogućiti ima ogroman zadatak da takvi ljudi više nikada nemaju mogućnost da se bave javnim poslom. I to, ne samo u Srbiji, nego širom regiona.

balkans.aljazeera.net