Što se dogodilo s Martom?

piše: Željko Vukmirović

Imala je svoj trenutak. Komesarka za proširenje EU Marta Kos je prva stavila do znanja da u Evropi nema mjesta za „trojanske konje“. Prepoznala je problem, nije se ustručavala da bar diplomatski ukaže na suštinu odnosa i strategija između desetak zemalja koje su pretendenti za ulazak u Evropsku uniju, pa čak i donekle locira „toksične uticaje Rusije i drugih“.

Što joj se nakon toga dogodilo, nije baš jasno.

U svijetu politike, prigovor Kosove je bio prilično upućujući, a i mnogi su se složili kako nema sumnje da se povod za takvo obraćanje odnosi ponajprije na Srbiju i njene političke angažmane u regionu Zapadnog Balkana. Niko se nije naročito bunio protiv ovakvog stava komesarke Kos. Osim Vučića, naravno. 

Priznaćete, to je zapravo bilo ponajbolje priznanje koje jedan diplomata može da dobije. Bez greške. I ludilo je pokrenuto. Crna Gora, koja je promovisana tek kao jedan od predvodnika u pristupnom procesu, ali bez ikakve garancije koja bi govorila u prilog nekakvom posebnom statusu, zahvaljujući Vučićevim medijama postala je omraženija čak i od uobičajenog, tradicionalnog neprijatelja, Hrvatske. 

Crnogorske ustaše je bila etiketa koja se čekala. Odjednom su do juče sasvim obični Crnogorci, pa crnogorski intelektualci i svi kojima je stalo do očuvanja crnogorskog nacionalnog identiteta postali nešto najgore što je Srbiji moglo da se desi. 

Prosrpske partije u Crnoj Gori su uživale. Ionako su se vlasti dokopale u rijetko viđenoj organizaciji srpske crkve, pod pokroviteljstvom evropskog zalaganja za slobodu riječi i mišljenja koja osim otvorene otimačine crnogorskih kulturnih dobara i instalacije diletanata u vlasti nije imala nikakvo pokriće. I tako su se novajlije u izvršnoj vlasti prepustili relaksiranoj destabilizaciji države. 

Pristizanje Marte Kos i njeno prepoznavanje „trojanskih konja“ i „toksičnih uticaja Rusije i drugih“ bilo je ohrabrujuće. Izgledalo je da Crna Gora ipak nije sama, da tamo u Evropi neko ozbiljno sagledava loš raspored snaga na terenu i devalvirani progres. Geostrateški, bilo je to uputsvo za početnike.

A onda su počeli sastanci. Bilo je tu i sugestija i evropskog neodobravanja, bilo je beskrajno puno tolerancije i ohrabrenja. Bilo je i trpeljivog odnosa prema bahatim političara u izvršnoj vlasti. Bilo je puno prećutkivanja na očigledne izazove koje nagrizao onaj „toksični uticaj“. 

Tada se, a izgledalo je kao niotkuda, na repertoaru našla razdraganost komeserke Kos, penjanje na Bobotov kuk, piće s nogu sa predsjednikom Skupštine Mandićem, totalno nejasna srdačnost sa premijerom Spajićem. Svi toksični uticaji ovih sagovornika Marte Kos, tako vidljivo konkretni i nedobronamjerni, kao da su iščezli. I tako sve do Martinih priprema i treninga za penjanje na Durmitor. 

Ispada, onako po domaći rečeno, neko ovdje ne vidi bijele kobile. Lijepo je što postoje riječi kojima se uskraćuje prostor trojanskim konjima i postoji riješenost za suprostavljanje toksičnim uticajima. Sve ostalo je populistička priča koja zna da izazove mučninu. Taman do, sada već čuvene nedoumice, što bi se dogodilo da nije umro osuđeni ratni zločinac Ratko Mladić? Pa, njegovi simpatizeri i istomišljenici su i ranije bili tu. Bili su vidljivi, glasni, postali političari i primjetni i za region i za Evropsku uniju. I za Martu Kos. Niko ih nije odjednom izmislio.

Trening za izlazak na Bobotov vrh s tim nema blage veze. 

Pa, što se dogodilo s Martom?