Otvoreni Balkan je američko samoispunjavajuće proročanstvo

Piše: Andrej Nikolaidis

Pretpostavimo da je do sada svima jasno šta je Otvoreni Balkan i zašto će nas Dritan strovaliti u to.

Jasno je da je EU, kao, protiv – oni podržavaju Berlinski proces. Međutim, sama EU je, zaustavljanjem procesa pridruživanja, stvorila uslove za aktivaciju Otvorenog Balkana. Koji je stara ideja. Ignorišite Vučića i Ramu, koji se kao pauni-šaneri šepure perjem koje nije njihovo. Koncept Otvorenog Balkana, kažu mi moji dobro obaviješteni i nadasve nezavisni izvori, njih komada tri, cirkulisao je State Departmentom još u vrijeme Klintonove administracije.

Šta je još dosad moralo postati jasno? SAD ne „guraju“ Otvoreni Balkan, nego je Otvoreni Balkan njihova ideja, koju sprovode lokalni argati. Ali, kaže kolonijalni upravitelj Eskobar, SAD vlastiti projekat podržavaju samo ako uključuje svih šest država. Pa dobro: zašto onda Eskobar svako malo podrži Otvoreni Balkan, ako su unutra svega tri države? Odgovor je očit: a kako će preostale tri države znati da li da uđu, ako im se ne kaže? S vremena na vrijeme, sve treba pogurati – pa i slobodu volju. Naročito slobodnu volju.

U pitanju je klasičan primjer samoispunjavajućeg proročanstva. To je kao da tajkun koji je odlučio privatizovati fabriku pa tu izgraditi stanove za prodaju, sjedne pred radnike, pogleda u kristalnu kuglu i kaže im: vidim da ćete imati više vremena da se igrate sa djecom i unucima. Kao u onom vicu u kojem Miomir Mugoša odabere trasu bulevara, pa posjeti domaćina čije se imanje nalazi đe ne treba. Popije kafu pa onda gata iz šolje. I kaže: vidim ti put posred kuće.

Razumijete, ovo je logika: Eskobar je za Otvoreni Balkan šest država. Zato sve utjeruje unutra. Kad čitavo stado bude u toru, pozdraviće odlučnost lokalnih lidera u procesu saradnje i regionalnog povezivanja te saopštiti da SAD pozdravljaju sve regionalne inicijative, na koje je Vašington, njihovom slobodnom voljom, natjerao lokalne zajednice.

Kurtija sada lome, ali se ne da. U Crnoj Gori je stvar završena, preostaje samo da bude objavljena. Onda će lako odraditi Bosnu, u kojoj je, nakon Šmitove intervencije, Dragan Čović ono što je u Crnoj Gori Aleksandar Vučić – apsolutni gospodar.

Čim je projekat predstavljen, bilo je jasno da katastrofa stiže.

U novembru 2019. napisao sam tekst o Otvorenom Balkanu, koji se tada prodavao pod imenom „Mali Šengen“. Naslov teksta govori sve: cilj bombardovanja Sarajeva i Otvorenog Balkana je isti – ostvarenje velikodržavnog projekta. Evo linka na tekst: https://balkans.aljazeera.net/opinions/2019/11/14/cilj-bombardovanja-sarajeva-i-malog-schengena-je-isti.

Pa sam pisao opet. I opet. Naravno: uzalud.

Da citiram sam sebe:

“Nama bi, vaistinu, bilo mnogo bolje kada bismo naučili da slušamo ono što nam se govori.

Nama zalijepe za lice, nacrtaju na velikoj tabli i onda crtež primaknu očima, našto mi protrljamo oči i kažemo: a-a, odbijam prihvatiti da je to tako. Jer nas ne zanima šta su nam rekli: mi smo majstori da preskočimo glasno izgovoreno „Ne“ i masovnom mobilizacijom mašte i uzaludne nade (a koja nije takva, uzgred) „čitamo između redova“, „osluškujemo signale“, „kreativno tumačimo“, pa ta dva slova pretvorimo u nepostojeće „Da“.

Koliko puta treba da nam kažu da o proširenju Evropske unije niko u Evropi ozbiljno ne razmišlja? Nema veze šta kaže Makron, jebo njega – ulazimo za tri godine, je li tako?

Nema veze šta kaže Eskobar – a kaže da je Otvoreni Balkan „treći stub“ američke politike u regionu: mi znamo da je Otvoreni Balkan propao, da od toga nema ništa”.

Dakle: Rama i Vučić su, navodno, smislili nešto što je treći stub američke politike u regionu? Zašto Crna Gora ovako glatko i u tišini pada u Otvoreni Balkan? Jer je malo, ako ih je uopšte, onih koji bi bili spremni zaljujati američki stub. Nije to dobro: ni za karijeru, ni za zdravlje. Težak je stub, može čovjeka koji bi to probao podići presjeći u krstima.

Takav je svijet: tako je mnogo vjetrenjača, a tako malo Don Kihota.

U ovoj igri nema nevinih. I to svakako nismo ni mi, ma ko to „mi“ bili, ako neko „mi“, osim kao iluzija kolektivnog identiteta, uopšte postoji. Nije nevin niko od nas. Kompromis po kompromis – potpuna kompromitacija.

Jedno je sigurno: iz situacije u koju je zbog kompromisao upao, niko se, nikad i nigdje, nije izvadio kompromisom.