Gorak ukus je prešao na drugu stranu

piše: Željko Vukmirović 

Početak nije mnogo obećavao. Tek nekoliko evropskih poslanika se glasnulo nakon nastale euforije oko smrti osuđenog ratnog zločinca. Po Srbiji se ludovalo od žalosti i uobičajene mitomanije, dok su prosrpske partije u Crnoj Gori bile osokoljene telegramom saučešća predsjednika Skupštine Andrije Mandića. 

Iz Evrope su reagovali uglavnom oni kojima je Zapadni Balkan u opisu radnog mjesta. Doduše, Marti Kos je trebalo par dana da se opasulji što se upravo dogodilo. I s kim je pila rakiju. Ta neopreznost se za Martu sada vjerovatno pojavljuje kao mnogo loše sjećanje. ‘Oće to poslije pića. Pa, iako je odrasla u komšiluku srpskog hegemonizma. 

Satler je bio daleko ležerniji. Ni traga ni glasa. Valjda iz razloga što zna da se na Balkanu ništa ne završava baš toliko javno. Malo javno ili skoro nikako javno je mnogo bolja opcija. 

A onda se niotkuda pojavila portparolka Evropske komisije Paula Pina. Ona je utvrdila kako je sahrana ratnog zločinca bila predviđena da bude obavljena uz državne počasti, ali da se to nije dogodilo. Kada su je sarajevski novinari opomenuli činjenicom da su u ispraćaju ratnog zločinca bile uključene državne institucije, vojska, ministri, a sve to pod državnom zastavom, Pina se malo korigovala stavom da je „na Srbiji da odluči kako će organizovati sahranu“. Bilo je ovo, dakako, nevješto izvlačenje, ali i detalj prema kojem se može zaključiti da se u Evropi uvijek nađe neko ko će biti tolerantan prema konstantnoj hegemoniji i počastima za ratnog zločinca. 

Posao stvarne korekcije i konačne objave evropskog stava povodom scena sa beogradske sahrane zločincu osuđenom za genocid obavila je Ursula fon der Lajon. Njoj su se pridružile i druge visoke evropske diplomate, ali ostao je utisak da je sve prošlo sporo i da je gorak ukus neizbježan izbor riječi. 

Za dalji ukus gorčine pobrinule su se pristalice prosrpskih partija u Crnoj Gori. Bilo je tu puno žalosnog. I tako sve dok inicijativa o smjeni predsjednika Skupštine Andrije Mandića nije dobila ozbiljne konture. 

Onog trena kada su brojčane kalkulacije u najvišem crnogorskom zakonodavnom tijelu napustile bezbrižne i nadmoćne pozicije koje vladaju po prosrpskim partijama, nemir je mogao da zaigra. A onda, prepoznajući i karaktere raznih preletačkih poslanika, od one bezbrižnosti i nadmoći nije ostalo ni slova. 

Biće da ipak ima onih koji su odlučili da ostanak van granica Evropa nije isplativa stvar. I da im zato nije potreban Rajo Evropa da ih uvjeri kako je to dobra fora, da tu može fino da se škrbne, da će položaji koje su zauzeli tek u Evropi biti stvarno profitabilni. I da nema ništa od geostrateških maštarija po ukusu Srbije i Rusije. Na kraju, nameće se i zaključak da već sada postoji sasvim priličan broj onih kojima ne pada na pamet da politički i karijerno nastradaju zbog Raja. Ili Ljalja i njegovih. Uostalom, ni predstojeći izbori im ne daju nekih naročitih razloga ni da im dlaka na glavi to pomisli. 

Gorak ukus je prešao na drugu stranu. Samo još i da ostane tako. 

Gledaj svoja posla i ne diraj ništa…